Mlada si, ništa ti još ne znaš o životu. Sećam se, i ja sam tako pričala, te ovo ću, te ono ću, te vamo ću, te tamo ću. Ma, ceo svet je bio moj! Ali, znaš kako kažu, ko visoko leti, nisko pada. Srećom, imala sam ko da me posavetuje. Gospava, moja mudra komšinica, sve mi je objasnila. Najvažnije je šta drugi misle o tebi, da odobravaju svaki tvoj postupak. Pre nego što bilo šta uradiš ili kažeš, a ti lepo zamisli sve njih, kao u nekoj sudnici, na primer, pa se zapitaj, kako bi oni gledali na to. Ako Perina ćerka to ne bi uradila, nemoj ni ti. Ima čudaka svakakvih, njih se kloni ako ti je dobar glas mio. Ti sanjari su opasni, kvare sve što su generacije pre njih lepo poslagale. Dobro nam je ovako, šta tu ima da se menja? Radi kao što svi oduvek rade, ne pričaj previše, ne ističi se, i sve će biti u redu. Ja tako celog života i šta mi fali? Ništa! Koga god pitaš za mene svi će ti reći da sam čestita. Dodaj mi, molim te, tu kutiju sa lekovima, zaboleo me želudac, verovatno od onih lekova za pritisak i štitnu što sam popila pre doručka. Od skoro mi uveli neki antidepresiv, ne znam šta će mi to, nisam ja nesrećna.
Iz knjige „Priče o izgubljenim danima“
Priče koje se kovitlaju u dušama ljudi koji žive obične živote.
Rasplakaće vas.
I nasmejati.
Raznežiti.
Navesti da se zamislite (i preispitate.)
Približiće vas sebi. I zagrliti to preplašeno dete koje vas posmatra iz ogledala.
