Test ljubavi

 


 

– Draga, izgledaš mi potišteno, šta te muči? 

– Savo… ne ide nam… mislim da ću da raskinem s njim. 

– Žao mi je što to čujem. On mi deluje kao dobar čovek, u čemu je problem? Da te nije prevario? 

– Ne, ne, nije on takav. Možda bi me manje bolelo da je bio s nekom drugom… Osećam se prevareno, kaže da me voli a ja to ne osećam. 

– Kad vas vidim zajedno meni izgleda da se volite. Kako misliš ne osećaš da te voli? 

– Ma ne baš da me ne voli, ali nije to ona vrsta ljubavi koja mi treba. Možda ovo između nas nije prava ljubav…  

– Možda… a na osnovu čega to zaključuješ? 

– Nikad se sam ne bi setio da mi ponudi razgovor, ili zagrljaj. Sve moram da tražim i da mu crtam. A ako moram da tražim i crtam, to nije to. Da me stvarno voli osetio bi šta mi treba. Evo na primer juče. Došla s posla, iznervirana. Šef ne pita da li mogu sve da postignem, samo ostavi na stolu uveče, da me dočeka pre kafe valjda. Presednu mi i kafa i doručak. Koleginica na trudničkom, podrazumeva se da ću ja sve to da pokrivam. Ulazim u stan, ni da me pita kako sam, kako mi je prošao dan… samo se smeši, k’o neki klipan. Ma samo da me pita kako sam, nekad bi mi i to bilo dovoljno. A juče, baš mi je trebalo da pričam, i da me sluša. On samo nakratko skrenuo pogled sa ekrana, poslao mi poljubac, i nastavio. Više mu je stalo do bagova u Vordpresu nego do mene. Nazvala Dacu, ispričala joj, bilo mi lakše. I sad se pitam, šta će mi partner ako ja moram prijateljicu da zovem da me sasluša?! O kakvoj ljubavi mi ovde pričamo? 

– Nisi mu rekla da ti treba razgovor? 

– Nisam, ako sam ne vidi onda mi ni ne treba. 

– A Daca telepatski osetila da ti treba pa te pozvala? 

– Nije, ali to je drugačije. Ti si odmah videla da me nešto muči i pitala si me. Zašto on to neće? 

– Hahaha, ja… pa znaš da sam već četiri godine na psihoterapiji, od toga dve na bračnoj. Kod nas je bilo suprotno, Đoleta je bolela moja emocionalna zatvorenost. Sad mi tepa da sam bila njegov balvančić. I ne bila balvan, s kim sam rasla… Otac „na službenom putu“ deset meseci u godini. Majka sama, nesnađena, znaš je, k’o dete neko. Čitala knjige o vaspitanju pa me puštala da plačem dok ne prestanem, da me ne razmazi. A i baba joj rekla da se tako jača kapacitet pluća. Dobro je da znam da su to gluposti, i da je bebama plač jedini način da signaliziraju da im nešto treba. U početku sam bila sluđena, kad zakmeči ne znam šta hoće. Vremenom sam naučila da ima različite vrste plača. Kad je gladna, mokra, kad je muče grčevi ili bi da se drži i nosa. Bebana mudrica, naučila me, nije tražila novu mamu. 

 


 

“Mislila sam da nije lako zavoleti sebe, da je to dugačak i neprijatan proces.
Uz ove divne vežbe mi rad na sebi izgleda kao igra. Radim ih već dva meseca, i definitivno ću ih zadržati kao naviku za ceo život.“

Jelena Pantić

Psiholog i autorka knjige "Putovanje u središte srca". Više od 15 godina se bavim emocionalnom inteligencijom, pozitivnom psihologijom, psihologijom sreće i blagostanja.

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *