Ima četiri godine i prvi put ide u Beograd.
Ne zna šta je Beograd, ali shvata da je to nešto veoma važno.
„Idemo u Beograd!”, ponavljaju majka i baka.
Uzbuđene su i vesele.
Sedaju u auto, putuju duuuuuugo.
Gleda kroz prozor, sviđa joj se zeleno i plavo svuda oko nje.
Drugačije izgleda kad se putuje, ne stoji, kao da leti.
− Oh! Vidi! Ptice! − ponavlja i tapše ručicama.
Počinju da se pojavljuju kuće, a zatim i zgrade.
Zna šta je to. Baka živi u kući, a ona, mama i tata žive u zgradi.
Kuće su male, a zgrade su velike.
− Mama, bako, šta je ovo?!
Prstićem upire ka kapijama Beograda. Prvi put vidi nešto toliko veliko.
− To su soliteri, stigli smo u Beograd.
− Beograde, stigla Staša! − uzvikuje razdragano i ponosno.
Veruje da je jako bitna i da veliki grad samo nju čeka. Obaveštava ga da je stigla.
Da li će mama, tata i baka istrajati u čuvanju njene lepe slike o sebi?
Da li će za 10, 20, 30 godina i dalje ponosno stajati, širiti ruke i uzvikivati: − Svete, tu sam!
Iz knjige „Ženska sreća i druge priče“
“Mislila sam da nije lako zavoleti sebe, da je to dugačak i neprijatan proces.
Uz ove divne vežbe mi rad na sebi izgleda kao igra. Radim ih već dva meseca, i definitivno ću ih zadržati kao naviku za ceo život.“
