Cvetovi pored puta

Opis

Prateći žute strele i školjke autorka nailazi na znakove pored Kamina, miriše ruže, eukaliptus i jasmin, sluša violončelistu i povrće (da, i povrće), prati rančeve, a pomalo i pipl vid bakpaks i kad ne zna kojim putem, stigne do tri pesme.

Ako ste radoznala osoba, zagledana u unutrašnje svetove i zapitana nad njima, posmatrate i analizirate sebe i život oko sebe, volite da čitate i putujete, ova knjiga će vam se mnogo, mnogo dopasti. Saznaćete šta spaja Malog princa, žute strele, gajde u šumi i portugalskog nobelovca. Ko je Rozalija de Kastro. Na koga liči recepcionerka iz Padrona koja govori poš engleski. Zašto se J. K. Roling razvela. Bićete očarani svakim danom putešestvija.



8. maj 2023.

Otprilike u vreme korone, tokom šetnje po Fruškoj gori Biljana i ja dotakle smo se teme Kamina. Ispričala mi je kako je prvi put čula za njega slučajno, kada je, spakovana za put, vrtela kanale i naišla na film „Put”. Svideo joj se, proguglala, shvatila da Kamino stvarno postoji, zaboravila na njega… sve dok se, nekoliko sati kasnije, nije ukrcala u Lufthanzin avion za Bilbao, i prvo što je videla kad je otvorila avionski časopis bio je naslov „Priča o Kaminu”. Štrecnula se zbog koincidencije (što bi Jung rekao, sinhroniciteta), brzo ga zatvorila, i ponovo zaboravila… sve do sletanja.

− Ćao, mala, znam da voliš da putuješ, jesi čula za Kamino? Jedna naša koleginica se upravo vratila odande. − bilo je prvo što je kolega sa kojim je putovala pitao nakon sletanja.

− Do pre 24 h, nisam, do sada tri puta.

Biljana mnogo voli da putuje, na daleka i egzotična mesta. Šri Lanka, cvetanje trešnje u Japanu, Jerusalim, Peru, Island… Rekla sam joj da bih volela da idemo zajedno (sa akcentom na zajedno… svejedno mi je gde se ide, sve dok je to s nekim ko prija mojoj duši i nervnom sistemu).

Posle godinu dana, u obaveznoj šetnji koju sam ponovo uvela, teškim korakom, u crvenoj haljini (jednoj od tri koje me ne stežu), prolazim pored Gondole. Vidim Biljanu, sedi sa nekim muškarcem. Javljam joj se, poziva me da sednem s njima. Kolege su, na pauzi za ručak. Pijuckam limunadu i slušam kako joj nedostaju putovanja. Klimam glavom, sa razumevanjem.

− Hoćeš sa mnom na Kamino?

− Hoću.

Za Kamino de Santjago prvi sam put čula pre sedam-osam godina. Prijateljica mi je pričala kako njena sestra ne uspeva da zatrudni i da planira da ide na to hodočašće. Stotinak kilometara. Peške. Zazvučalo mi je interesantno, ali ne kao nešto što bih ja uradila… gledala bih, možda, film o tome… poput filma o penjanju na Mont Everest ili običajima plemena na Papua Novoj Gvineji. To je bilo u mom prošlom životu, pre planinarenja, kad mi je jin joga (sporija i pasivnija varijanta) bila najekstremnija fizička aktivnost, i to neredovna. Posle nekoliko godina sam na Instagramu videla njenu fotografiju sa roza zamotuljkom.Sutradan psihoterapeutkinji preko Skajpa kukam kako sam opet brzopleto pristala na nešto za šta nisam spremna. Kondicija mi je ka-ta-stro-fal-na, finansijska situacija za nijansu bolja.

Zbog korone je bilo neizvesno da će nas pustiti u Španiju, pa smo odustale. Fju, izvukla sam se! Sledeći put ću dooobro razmisliti pre nego što pristanem na nešto veliko, kažem sebi, milioniti put.

Ove godine Biljana je predložila krajem januara, a ja radosno pristala. Kondiciju sam popravila, finansije još škripe, ali hrabrim se da ću izgurati. Pronašle smo agenciju koja organizuje smeštaj i transport prtljaga od mesta do mesta, što je komfornija varijanta. Većina hodočasnika putuje sa velikim rancem, a spavaju u smeštajima tipičnim za Kamino, zovu se alberge. Nisam sigurna da li je prevod svratište ili prenoćište… kao da sam negde videla da piše shelter. Jutjub je pun videa sa savetima tipa kako se spakovati, preporuke za smeštaj, kako izbeći žuljeve i upalu mišića, iskustva…

Ima više ruta Kamina, francuski je najpoznatiji, ali mene ne privlači. Dosta se hoda po asfaltu i ravnici, pejzaži su, koliko sam mogla da primetim po videima i fotografijama, prilično monotoni. Odbija me i to što je najpopularnija ruta, samim tim i gužva je najveća. Ni na Fruškoj gori mi ne prijaju velike grupe. Introvert sam, tim se dičim. Ne dopada mi se trenutni trend na društvenim mrežama da se svi izjašnjavaju kao introverti, i to ističu kao posebnost, kao da su viša rasa. Ja sam bila introvertna pre nego što je to bilo kul. Ne dičim se, ne maltretiram ljude oko sebe, organizujem svoj život tako da mi bude udoban. Na primer, na letovanja, i sada Kamino, idem kada većina ljudi ne može, zbog godišnjih odmora. Oko Portugala smo se lako složile, obe ga volimo. I iz Portugala ima više ruta, od Lisabona, Porta, uz obalu okeana. Ta uz okean me najviše privlači, ali za prvi put smo se, zbog vremenskog ograničenja od deset dana, odlučile da krenemo iz mesta Tui. Slećemo u Porto, tu spavamo jednu noć, u hostelu 15 minuta peške od aerodroma. To mi se dopada, prevozi mi podižu anksioznost, pogotovo u stranoj zemlji. A pešačenje je smanjuje, bilo gde da sam. Plan je da se smestimo, istuširamo i cunjamo po gradu. Ovih dana ću malo istraživati šta bi bilo lepo da vidimo i posetimo, da ne budemo magarad u magli. Dosad je to svaki put radio neko drugi, turistička agencija ili saputnici. Valjda ću se snaći… imam internet i dovoljno vremena. Sutradan autobusom ili vozom do Valence, zatim pola sata peške, pa preko gvozdenog mosta koji je granica Portugala i Španije: kad ga pređeš, izgubiš sat vremena, zato što su Portugal i Španija u različitim vremenskim zonama. Ta činjenica me iz nekog meni nepoznatog razloga veoma raduje. U Tuiju nas čeka organizovan smeštaj u malom šarmantnom hotelu, tu prespavamo, pa hodočašće počinje.

Veza Beograd−Porto nije baš najbolja, a jeftini prevoznici ne garantuju konekciju, transfer sa aerodroma na aerodrom je u sopstvenoj režiji. Iz tog razloga Rajan i Viz otpadaju, Lufthanza je konačan izbor. Letimo 19. maja predveče za Cirih i tu čekićamo do jutra. Gledala sam na Bukingu cene hotela u blizini aerodroma i došla do zaključka da je sasvim u redu noć provesti na stolici ciriškog aerodroma. Let za Porto je rani jutarnji, tako da prvu jutarnju kafu pijemo u Portugalu. Radujem se tome kao da se posle sto godina vraćam kući. Sećam se živo tog trenutka u avgustu 1999. godine, kada sam izašla iz aviona i kročila na portugalsko tlo, kako mi se pojavila misao vraćam se kući, konačno. Čudna mi je bila, ali sam vrlo brzo osetila njenu istinitost. Kao da sam rođena tu i dugo, predugo odsustvovala. Tu sam ponovo srela sebe. Inače, za Kamino i kažu da je to vreme i mesto za susret sa sobom. Ideš svojim tempom, nema jurnjave, takmičenja…

U Portugal sam otišla spletom srećnih okolnosti u velikoj nesreći koja je zadesila Srbiju. Kada nas je u martu pohodio nemilosrdni anđeo, Aleks (prijatelj iz Portugala kog sam par godina pre toga upoznala u Kembridžu, pa smo nastavili da se dopisujemo…penfriend, u engleskom postoji reč za tu posebnu i sada već arhaičnu vrstu prijateljstva) pozvao me telefonom, zabrinut, i rekao da me njegova majka poziva da dođem kod njih. Iako dirnuta njihovom brigom i željom da pomognu, nisam to mogla da uradim. Još više bih strepela da sam daleko od svojih, ali sam rekla da ću doći čim se bombardovanje završi. Portugalska ambasada prva je počela da radi, dan nakon kraja bombardovanja, vizu sam brzo dobila, kupila avionsku kartu i prvog avgusta sletela u Lisabon. Prvobitna ideja je bila da ostanem dve nedelje, produžila sam boravak na još dve. Oni žive u Almadi, naselju pored Lisabona. Deset dana smo proveli na jugu, u oblasti Algarve. Spavali u šatorima, sunčali se, malo kupali u ledenohladnom okeanu, uveče izlazili i provodili se. Tog leta se sa svih strana čula numera Mambo No. 5. I bilo je veliko pomračenje sunca koje sam prespavala u šatoru. Posle sam sa Aleksovom rođakom Nikom otišla na sever, u malo mesto Vila Real. Tamo sam se definitivno i zauvek zaljubila u tu zemlju i ljude. Priroda je čudesno lepa, arhitektura raskošna, hrana i vino radost za nepce, muzika tanana i duboka, a ljudi otvoreni i topli. Ljube se u obraz dva puta, ne samo pri svakom susretu nego i pri upoznavanju. Otvorili su me svojom srdačnošću toliko da nisam mogla da prepoznam sebe. Pronašla sam sebe prihvaćenu i neuplašenu.

Septembar 1999. godine bio je jedan od najdepresivnijih meseci u mom životu. Osećala sam se toliko tužno, prazno, nesrećno i beznadežno, da sam pobegla u spremanje Opšte psihologije 2, ispita koji je bio među najtežim za polaganje i na kom se većina studenata zaglavi i otegne studije. Položila sam ga iz drugog puta, znala sam gde su štamparske greške u tekstu. Druga dobit od te moje postportugalske depresije je što sam, svesna da ne mogu da se preselim tamo tek tako, ponavljala sebi pitanje kako da napravim Portugal u svom životu? Šta mogu da uradim, ovde i sada, da se ponovo osećam tako srećno i nesputano? Pretpostavljam da me to pitanje dovelo do emocionalne inteligencije, geštalta, transakcione analize, ljubavi prema sebi…

Izdavač: Jelena Pantić
Broj strana: 115
Pismo: Latinica
Povez: Mek
Format: 20 cm
Godina izdanja: 2023.
Za naručivanje preko ovog sajta dostava je besplatna.
Plaćate kuriru prilikom preuzimanja, stiže u roku od jednog ili dva radna dana.
Želite knjigu “Cvetovi pored puta” u svojoj biblioteci? Da vam bude pri ruci svaki put kad vam zatreba razumevanje, uteha, ohrabrenje i vetar u leđa?