Nakon završenog staža radila sam u jednoj ustanovi za decu lišenu roditeljskog staranja.
Došla sam tamo tako mlada i tako najpametnija na svetu.
Već sam imala mnogo edukacije iz psihoterapije i pročitala mnogo knjiga.
Kažem vam, najpametnija na svetu.
Tamo je već radila jedna starija koleginica, pred penziju.
U početku je nisam mnogo cenila.
Nije imala neke dodatne edukacije, „samo“ je diplomirala psihologiju.
Kasnije ću tek shvatiti da je to „samo“ plus dugogodišnje iskustvo plus toplo srce- ogromno.
Bila sam prisutna kada je razgovarala sa decom i mladima i primetila sam da uvek postavlja isto pitanje- ko te voli?
Ni na jednoj edukaciji do tada, ni u jednoj knjizi koju sam pročitala, nije bilo tog pitanja.
Ko te voli?
Meni, tada najpametnijoj na svetu, nije bilo jasno to pitanje.
Ko te voli?
Mnogo godina kasnije i meni je jedna iskusna koleginica postavila to pitanje.
I osetila sam njegovu moć.
Moj prvi odgovor bio je- niko.
Niko me ne voli.
Nisu me voleli oni za koje sam silno želela da me vole.
Malo kasnije, pojavila su mi se neka mila lica i tople oči.
Setila sam se ljudi koji me vole.
Preplavile su me toplina i osećanje voljenosti.
Sada i ja svojim klijentima ponekad postavljam to pitanje- ko te voli?
Sada, kada mi je mnogo teško i kada osećam da sam skroz sama na ovom svetu, postavim sebi to pitanje.
Momentalno se pojave neka mila lica i neke tople oči.
Ruke raširene da zagrle.
Mene.
Baš mene.
Nema ih mnogo za koje znam i osećam da vole mene, baš mene.
Nema ih mnogo, ima ih dovoljno.
I jedna takva osoba je dovoljna.
Osećanje nevoljenosti i kosmičke usamljenosti je užasavajuće bolno.
Sreća pa postoji način da ga se oslobodimo.
Postavimo to sasvim obično pitanje.
Ko me voli?
