Kako sam izašla na kraj sa neljubaznom šalterskom službenicom

Sledeća knjiga će se po svemu sudeći zvati- Emocionalna inteligencija u pošti i na šalterima raznim.
Pisala sam već kako sam prijatno iznenađena ljubaznošću i profesionalnošću službenica u pošti.
Znamo se već i većina mi se osmehne i obraduje kao nekom svom, proćaskamo malo, priupitamo se za zdravlje….
Većina. Ima par njih koje prevrnu očima kad me vide sa koliko knjiga dolazim.
Ima jedna koja posebno prevrne očima kad me vidi.
Njenu nervozu mogu da opipam dok stojim i čekam da ona popunjava formulare.
Najsporije radi, najviše greši.
Ide mi na živce jako.
Tačnije, išla mi je na živce jako sve do jutros.
Jutros ulazim u poštu, na šalteru za uplate i isplate vidim nju.
Pomislim- Bogu hvala da nije na šalteru za pošiljke. Prevrnem očima u sebi.
Pomislim kako ne zaslužuje osmeh zato što je tako neljubazna prema meni.
Sledeća misao koja je došla bila je- da, ne zaslužuje osmeh, ali joj je potreban.
Već sam razmišljala o njoj, zašto je takva. Anksiozna je očigledno, uplaši se greške kad vidi toliko paketa, želi to da izbegne, iz te anksioznosti počne da greši pa se situacija još više pogorša.
Razumem je.
I tako, dadoh joj osmeh. Iz srca. I poželeh joj dobar dan.
Na šalteru za pošiljke nema nikog.
Službenica je na pauzi.
Pomislim- ok, sačekaću, nigde ne žurim.
A onda se dogodi čudo!
Moja hejterka ustaje sa svog mesta, jer nije gužva za uplate i isplate.
Prilazi šalteru za pošiljke, kaže- koleginica je na pauzi, ja ću ih primiti.
I tako, primila je knjige, nije nijednom pogrešila, dosta brzo je radila.
U jednom trenutku čak i zapevušila.
U drugom trenutku ja mlatnula torbom i srušila joj neke papire.
Ona se samo osmehnula i rekla- nema veze, tu su svi.
Raziđosmo se u miru i ljubavi, sa osmesima.

Osmeh iz srca, i sa razumevanjem čuda čini.

Nekad odmah, nekad sa odloženim dejstvom, ali nikad nije protraćen.