„Ove priče su nežni, topli i mudri vodiči na unutrašnjem putovanju. Putovanju ka sebi, drugima, Životu.“
Ako nemamo biljke, nemamo ni obavezu da ih zalivamo i negujemo.
Ali, ostajemo uskraćeni za mirise i boje kojim nas daruju.
Ako nemamo ljubimce, nemamo ni obavezu da ih hranimo i negujemo,
Nemamo obavezu da im poklanjamo pažnju.
Ali, ostajemo uskraćeni za jedan poseban odnos.
Ako se ne vezujemo za ljude, nemamo obavezu da budemo tu za njih,
Nema straha od gubitka i povređivanja.
Ali, gubimo blago skriveno u odnosima.
Pitanje nije da li se vezivati za druge ili ne… onaj ko izabere nevezivanje bira samoću i izolaciju.
Bez obzira na razlog iz kog je neko izabrao (svesno ili nesvesno) da se ne vezuje za druge ljude, da im ne veruje i ne oslanja se na njih, takav izbor uvek ima za posledicu osećaj praznine i nedostajanja nečeg veoma važnog.
Bez obzira na razlog iz kog je neko izabrao (svesno ili nesvesno) da se ne vezuje za druge ljude, da im ne veruje i ne oslanja se na njih, takav izbor uvek ima za posledicu osećaj praznine i nedostajanja nečeg veoma važnog.
Neko može da se fokusira na karijeru, hobi i/ili površne kontake sa drugim ljudima, i da jednim delom sebe veruje da je zadovoljan svojim životom. Ali, postoji deo ljudskog bića koji ne može da se razvija bez istinske razmene i povezanosti sa drugim ljudskim bićima.
Mi doživljavamo sebe samo kroz istinski kontakt sa drugim bićem, i biranjem nevezivanja mi se na neki način odričemo i jednog važnog dela sebe.
Pitanje je za koga se vezivati?
Umesto izbegavanja bliskosti kao pokušaja zaštite svog ranjivog dela (svi ga imamo!) zrelije je i konstruktivnije voditi računa o tome kome dozvoljavamo da nam se približi.
Umesto izbegavanja bliskosti kao pokušaja zaštite svog ranjivog dela (svi ga imamo!) zrelije je i konstruktivnije voditi računa o tome kome dozvoljavamo da nam se približi.
Da li je to osoba koja uzvraća privrženost?
Da li je to osoba koja ume da održava i neguje odnos?
Da li je to neko kome se može verovati?
Da bismo mogli da odgovorimo na ova pitanja, potrebno je neko vreme provedeno u kontaktu sa drugom osobom. Jedna izreka kaže da ne možemo reći da poznajemo nekog dok ne pojedemo kilu soli zajedno.
Ponekad iz prevelike čežnje za odnosom i bliskošću požurimo i ne damo sebi vremena da upoznamo drugu osobu. Ponekad ne verujemo svom osećaju koji nas upozorava da nismo bezbedni u tom odnosu sa tom osobom.
I onda budemo povređeni, iznevereni, odbačeni.
I zaključimo, pogrešno!, da je ipak bolje ne vezivati se.
Pravilan zaključak je da postoje ljudi kojima se ne može verovati i sa kojima nije bezbedno biti blizak. Ali, postoje i oni kojima se može verovati i sa kojima je bezbedno biti blizak!
I na koji način se vezivati?
Da li se stopiti sa drugim i utopiti u odnosu?
Ili graditi odnos čuvajući svoju individualnost, vešto balansirajući između Ja, Ti i Mi?
Kada se previše fokusiramo na odnos, mi pred drugu osobu i sam odnos stavljamo prevelike zahteve. Ako nam je samo to važno u životu, rizik od gubitka postaje prevelik. Ako izgubimo odnos gubimo sve.
Ako, sa druge strane, negujemo i ostale aspekte života (posao, hobi, prijatelji, porodica, rekreacija…) mi rasterećujemo vezu i oslobađamo je od očekivanja koja je nemoguće ispuniti- da ispuni i osmisli ceo naš život.
Koliko god su odnosi sa drugim ljudima važni, oni ne smeju da postanu jedino važni i smisao života jer tada dovodimo sebe u opasnost da gubitkom druge osobe izgubimo sve što nam je važno, smisao svog postojanja. Tada je bol zbog gubitka nepodnošljiv i tada dolazimo u iskušenje da se zauvek odreknemo vezivanja jer je „tako bezbednije“.
Kada je odnos sa drugima veoma važan ali ne i jedino važan u životu, kada pored veze negujemo i druge aspekte života, tada je bezbedno vezivati se.
Samo kada postojim Ja, i kada postojiš Ti moguće je da dođe do susreta u kom se kreira zdravo, stabilno i bezbedno Mi.
„Ove priče su nežni, topli i mudri vodiči na unutrašnjem putovanju. Putovanju ka sebi, drugima, Životu.“
