Znate ono kad vam neko kaže nešto lepo a vama sve neprijatno?
Ili kad vas neko pohvali a vama opet sve neprijatno?
Ma niiiiije….
Ma niiiiiisam….
Čini ti se…
Ili kad vam neko kaže nešto lepo a vi se istog trenutka setite sto jednog razloga zašto to nije tako.
On je smotan.
Možda mu se samo ne sviđam.
Da, možda mu se ne sviđaš….onda to znači da je glup.
Ovaj dijalog se odigrao u toplom domu mojih milih prijatelja. Pitali me za simpatiju, ja im rekla da se ništa ne događa.
U početku je bio divan. Predivan. Tretirao me kao princezu. Ma šta princezu, tretirao me je kao kraljicu!
O kako sam se predivno osećala pored njega. Govorio mi je kako sam lepa, kako sam posebna, kako nikada nije sreo devojku poput mene.
Sećam se koliko mi je srce ustreptalo kada mi je rekao da nikada nije sreo devojku koja je tako jedinstven spoj inteligencije i lepote.
Obasipao me pažnjom i nežnošću, svakim svojim gestom me uveravao da je on neko kome mogu da verujem, neko na koga mogu da se oslonim.
O tome kako je bilo na radionici, slika može da nam kaže više od hiljadu reči 🙂
Kada previše kritikujemo a premalo hvalimo sebe, nisko samopouzdanje i loše raspoloženje postaju naši stalni pratioci.
Kada preuveličavamo svoje greške i mane, a umanjujemo svoje vrline i dobre postupke, teško ćemo uspeti da doživimo zadovoljstvo zbog postignuća i dobro raspoloženje.
Niko nas nije učio kako da konstruktivno kritikujemo i zdravo pohvalimo sebe.
