Sloboda na svakom koraku 🌄

📚🌳

31. jul 2023.

5.20 h

Nebo tamno, oblaci gusti. Izašla na terasu sa šoljom kafe, pomirena sa tim da sunce ovog jutra otkazuje nastup. Tim pre me obradovao prizor plavog neba usred debelih mrkih oblaka, poput ekrana uokvirenog rumenilom. Sunce se proguralo, oblaci razredili i otplovili, kao dim. U zapisivanju dramatičnih događanja na nebeskom svodu prekida me rotvajler Reks. Zahteva maženje. Preko dana je zatvoren u boksu, da se prolaznici ne plaše. Noću skita, ko zna gde. Jutrom se vraća kući.

6.24 h

Društvo se probudilo, jedna po jedna. Iz kuhinje dopire zvuk vode u džezvi i zveckanje pribora. I ptice se polako bude, povremeno se začuje poneki pospani cvrkut. Nebo je većim delom vedro, oblaci beli, dobrodušni. Samo jedan se roguši, poveliki, tamnosiv. Čitam „Rudnik”. Prvo na terasi, a onda se u dvorištu, u letnjikovcu, pridružujem čitalačkom klubu u kom su već udobno smeštene Nađa i Ivana. Priču o rudniku kazuje Bogdan Banjac, advokat, trenutno korisnik usluga psihijatrijske ustanove. Psihijatar koji bi trebalo da ga leči ponaša se kao islednik. Umesto da sluša, on ispituje, usmerava odgovore, kao da postoje tačni i pogrešni. Totalno neispravno i neetično.

📚🍃

Na pola puta je kamp i vikend naselje Ivan do, sa placevima za šatore i kampere, i kućama raznih veličina. Od malih brvnara u kojoj dve osobe mogu da prenoće do velikih, sa ograđenom zastakljenom terasom, radijatorima i foteljama za čitanje. Tu veliku, na obodu četinarske šume, gledala sam sa čežnjom. Tačno sam videla sebe u njoj kako posmatram krupne pahulje koje vrludaju između igličastih grana, dok vatra pucketa u kaminu i prostor ispunjava toplim mirisom bezbednosti i prihvaćenosti.

− Zmije napadaju samo kad ih neko iznenadi i uplaši.

− Pa dobro,−rekla sam − nisam valjda takav maler da naiđem na otrovnicu.

− Ovde su sve zmije otrovnice.

Samo sam progutala knedlu. Još uvek imam blagu traumu od epizode Smogovaca u kojoj je Dunju zmija ujela za zadnjicu dok je piškila u travi.

📚🌼

Divim se alpinistima koji do vrhova stižu plešući po ivicama provalija, mene to plaši. Volela bih da sam smelija… ili bar manje uplašena. Nakon opasnog dela pravimo još jednu pauzu. Sedimo na obali, raštrkani, svako sa svojim mislima, osećanjima i grickalicama. Jezera su angažovana uglavnom da proizvode tišinu, podseća Georgi Gospodinov. Tišina je lekovita, ali ponekad i zastrašujuća. U njoj srećemo sebe, a to nije uvek prijatno. Tu su delovi nas koje ne volimo, oni kojih se stidimo, bolna i strašna sećanja. Prirodna je želja da pobegnemo od njih i pravimo se da ne postoje. Pa ipak, ako želimo da živimo celovito i smisleno, neophodno je da priznamo da postoje i da su deo nas. Na taj način ih, paradoksalno, krotimo, i umanjujemo moć kojom, poput čarobnjaka iz Oza, vladaju iz senke nesvesnog.

Iz knjige „U zagrljaju šume“

Najlepši momenat ove knjige je što ćete, uz nju, i vi poželeti da slobodno pustite sopstvene boje. Da žive i dane oboje punoćom, radoznalošću i samoprihvatanjem.