Samoispunjavajuće proročanstvo- kako se naša uverenja pretvaraju u realnost?

„Znala sam da će tako biti! Rekao je da će zvati i ništa.“

„Jesam ti rekao? Posao se dobija preko veze, neću više ni da idem na razgovore, to je gubljenje vremena.“

„Mislila sam da je on drugačiji, ali nije. Sve je bilo super dok nismo spavali. Posle je nestao bez traga. Svi su oni isti!“

„Sve sam joj dao, bio pažljiv, nežan, slušao je. Ostavila me zbog onog Milutina koji ne zna dve da sastavi ali vozi džipa. Današnje devojke gledaju samo novac.“

„Znala sam da neću položiti taj ispit. Niko još nije položio iz prvog puta.“

I tako dalje, i tako dalje…

Kada bismo se detaljno posvetili analizi svake situacije koja nam se desi ili svake osobe koju sretnemo, i kada bismo pažljivo obrađivali svaku informaciju koja dopre do nas, ne bismo imali vremena za život. Iz tog razloga svi mi imamo razna uverenja o sebi, drugima, životu i svetu oko nas koja nam olakšavaju da se snalazimo u životu i među ljudima. Skup svih tih uverenja je neka vrsta mape koja nam olakšava da se krećemo kroz život i međuljudske odnose. Mapa nikada ne može da bude identična realnosti, ali kada je u dovoljnoj meri tačna omogućava nam lakšu orijentaciju i snalaženje.

Problem nastaje kada je mapa netačna, a mi verujemo da je tačna, i slepo je se pridržavamo.

uverenja o zivotu

To važi i za naša uverenja. Kada su približno tačna, ona nam omogućavaju da lakše idemo kroz život.

Kada su pogrešna, ona nam otežavaju život. Dodatni problem nastaje kada smo na neki način emotivno vezani za našu mapu, pa umesto da je prilagodimo realnosti mi realnost pokušavamo da uglavimo u našu mapu. To nam polazi za rukom zahvaljujući mehanizmu koji se zove selektivna percepcija, a označava pojavu da opažamo samo ono što je u skladu sa našim uverenjima. Nakon toga sledi i tumačenje opaženog takođe u skladu sa našim uverenjima.

I sve to zajedno dovodi do samoispunjavajućeg proročanstva, pojave da unapred „znamo“ šta će se dogoditi.

Ako neko veruje da se posao dobija isključivo preko veze, već u startu se oseća obeshrabreno i nemoćno. Taj neko će se na razgovoru za posao pojaviti sa svojim uverenjem, odgovarati učtivo na pitanja, ali vrlo verovatno neće ostaviti dobar utisak. Neko drugi, ko veruje da ima dovoljno kvaliteta i da je moguće doći do posla i na pošten način, će možda na tom istom razgovoru dati sve od sebe, pokazati inicijativu i možda dobiti posao.

pobednik

Isto tako, ako neko veruje da nije mnogo sposoban (iako možda i jeste) neće se mnogo truditi i vrlo verovatno neće ni ostvariti dobre rezultate. Loše rezultate će objasniti svojom nesposobnošću i na taj način pribaviti sebi još jedan „dokaz“ da je nesposoban. Sa druge strane, neko ko veruje da je sposoban, trudiće se, biće uporan, i pre ili kasnije će ostvariti dobre rezultate. Taj neko će neuspeh objasniti nepovoljnim okolnostima ili greškama koje je napravio, ne dovodeći u pitanje svoju sposobnost.

Neko ko veruje da je ljubav patnja nesvesno će birati partnere i kreirati situacije koje potvrđuju to uverenje. Neće primećivati ili ga neće privlačiti oni drugačiji. Ali će zato kada sretnu nekog za koga osete da može da potvrdi njihovo uverenje i životni scenario imati osećaj „To je to!“ Da, to je to što će potvrditi da je ljubav patnja i da se muškarcima/ženama ne može verovati.

Neko drugi, ko veruje da postoje ljudi kojim se može verovati i da ljubavna veza može da bude lepa i trajna, biraće partnere sa kojim će moći da izgrade upravo takvu vezu.

S obzirom na to da najčešće nismo svesni naših uverenja i mehanizama kojim obrađujemo podatke, vrlo lako se stiče utisak da se stvari događaju i ponavljaju nekako sudbinski, ili kao pod uticajem neke magije i čarolije.

Zašto nam je toliko važno da potvrdimo svoja uverenja?

Razlog leži u tome što ih stičemo često i nesvesno u najranijem detinjstvu. Toliko su deo nas da ih posmatramo kao deo sebe, i odricanje od njih bismo doživeli kao odricanje od sebe. Kakva god da su, ulivaju neku vrstu sigurnosti, koja je nekim ljudima toliko važna da je čuvaju po cenu življenja teškog života ispunjenog poteškoćama i neuspesima.

Još jedan, veoma važan razlog zašto ostajemo verni tim uverenjima je to što ih u najvećoj meri „nasleđujemo“ od roditelja i šireg porodičnog sistema, i na jednom veoma dubokom nivou se promena tih uverenja doživljava kao odbacivanje roditelja.

Kako prekinuti taj začarani krug destruktivnih uverenja?

osloboditi se pogresnih uverenja

Nije lako i ne može preko noći.

Ali, prvi korak svakako jeste svest o tome da život može da bude i drugačiji.

Pomaže svest o tome da naša uverenja možda nisu tačna.

Korisno je i posvećivanje određenog vremena preispitivanju svojih uverenja.

Dobro je da, kada se nađete u situaciji da „znate“ kako će biti, zastanete i zapitate se da li je stvarno tako.

Sudbina kao takva ne postoji, svako ima mogućnost izbora. 


I svako je odgovoran za način na koji živi svoj život.

Prepustiti se „sudbini“ je svakako lakše nego živeti svestan i aktivan život. Baš iz tog razloga mnogo više ljudi se prepušta svojim uverenjima i životnim scenarijima.

Iz knjige Putovanje u središte srca

Pročitajte:

Kako se osloboditi mentalnih okova

Ko su naši tamničari

Kako uslovljavamo ljubav i pravo na postojanje

Jelena Pantić

Psiholog i autorka knjige "Putovanje u središte srca". Više od 15 godina se bavim emocionalnom inteligencijom, pozitivnom psihologijom, psihologijom sreće i blagostanja.

4 thoughts on “Samoispunjavajuće proročanstvo- kako se naša uverenja pretvaraju u realnost?”

  1. Ima sijaset situacija o kojima sam slušala ili pak koje sam doživela , no nekako mi se jedna izdvojila kao posebna. Pre dve godine sin mi je upisao fakultet , ispiti su išli lepo svi osim jednog . Na pitanje šta se dešava odgovorio je da kod tog profesora niko u prvoj godini ne položi. Iz razloga što je pretilo mirenje sa sudbinom moja znatiželja tim odgovorom nije bila zadovoljena te sam insistirala da mi objasni odakle to saznanje. Usledio je odgovor da studenti tako govore i da samo mali broj njih uspe da položi ispit. Dakle više nije bilo niko , došli smo do malog broja. Tada sam , primenjujući neko moje lično iskustvo rekla mom deranu , ti uči da položiš ispit i razmišljaj da možda i nije do profesora što malo njih položi. U sledećem pokušaju je uspeo. i iz tog uspeha smo oboje izvukli pouku da nije sve onako kako se čini i da je važno ne odustajati. Manje više sva naša ubeđenja se svode na to da smo skloni odgovornost za sopstvene neuspehe pripisati drugim osobama ili okolnostima , jer je svakako lakše osloniti se na sudbinu nego na sopstvene snage. No u svakom slučaju je lepše istrajati i uspeti. Kad , tad.

    Odgovori
  2. Jedan sam od onih (mislim da nas ima dosta) koji je dosta citao i analizirao sebe, i tako godinama, ali se sustinski nisam pomakao ni korak unapred. Sve se svelo na analizu, a od poboljsanja nista. E, sada zasto je to tako? U mom slucaju (ne znam kako je kod drugih) mislim da je najveca prepreka strah od reakcije okoline. Od malih nogu mi fali dozivljaj sigurnosti, bazicna sigurnost, osecaj licne vrednosti, stideo sam se svega sto sam ja i sto je moje, strah me je od konflikata itd. Kroz odrastanje gomila iskustava je samo potvrdila ono sa cime sam rodjen i cime sam zadojen. Privlacio sam manipulatore a dobre sam svojom nesigurnoscu odbijao od sebe. I tu je sada sustina problema. Ljudi su vec stekli sliku o meni koja je nebrojeno puta potvrdjena. I kako ja da je promenim? Kao deca mi krecemo od nule, nema neprijatne proslosti, nema repova, ali sada, u odraslom dobu smo na pola puta, da se tako izrazim. Ne mogu izbrisati ono sto se desilo niti dopisati nesto sto nije. Zasto bi neko ko je jaci (u drustvenom smislu) postovao nekoga ko je slabiji, ko je neka vrsta autsajdera? Kako sada prekinuti te igre, kako na pola puta promeniti pravac, popravljati stvari u hodu? Tu je prepreka, tesko je poverovati da zivot moze biti drugaciji kada ceo dosadasnji zivot i sadasnjost govore drugacije. Tesko je poverovati da promena uverenja moze promeniti stvarnost, iako znam da promena uverenja nije nimalo lak i kratak posao. Strah me je reakcije drugih, bojim se da me „pokazivanje kicme“ ne dovede u jos goru situaciju. Zastrasujuce je napustiti zonu komfora, iako je zapravo prilicno nekomforna.

    Odgovori
    • Ovo je odlično i izuzetno važno pitanje, niste jedini koji imaju takvo iskustvo.
      Čitanje i razmišljanje su potrebni ali nisu dovoljni. Svakodnevne aktivnosti su put do promene. Za izlaženje iz zone komfora su se odlično pokazali mali koraci…
      Napisaću verovatno tekst sa detaljnjim odgovorom, hvala za inspiraciju.

      Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *