„Život je jedan, otplešimo ga“

Ako vam naslov ovog teksta zvuči kao slogan za neku plesnu školu, to je zato što jeste slogan jedne plesne škole.

A kakve to veze ima sa emocionalnom inteligencijom?

Ima mnogo više veze nego što bi se na prvi pogled moglo pomisliti.

Ples i emocionalna inteligencija, jel’ to ono – udri brigu na veselje?

Nije. Mada, ponekad je udri brigu na veselje potpuno ok pristup. 

Samo ponekad. Kad se preteruje to može da postane nojeva strategija- zabijanje glave u pesak i negiranje problema.

Dakle ples i emocionalna inteligencija.

Sedim ja tako zimus, oko mene knjige razne pametne, o emocijama uglavnom. Jednu sam čak i ja napisala. Putovanje u središte srca. Da, da 🙂

Napisala knjigu o emocijama, o tome kako da živimo lepše i srećnije i sedi tako u stanu i oseća se bezveznjikavo.

Kako sad to?

Pa tako, lepo.

Znanje ne vredi mnogo ako se ne primenjuje.

Džaba ja znam sve kako treba, ako ne primenjujem bude mi kao i da ništa ne znam.

I tako kažem, februar beše, ja sedim i osećam se bezveznjikavo i razmišljam šta da preduzmem po tom pitanju.

Pitam se šta bi mi prijalo.

Odem na Fejsbuk i iskoči mi post jedne drugarice

Život je jedan, otplešimo ga.

O kako mi je srce poskočilo od radosti kad sam to pročitala!

Kliknem na link i vidim da je to slogan plesne škole Ritmos del Mundo. Obaveštavaju da sa radom kreće početna grupa salse.

Odmah sam se prijavila i dan-dva kasnije otišla na prvi čas.

To je bila ljubav na prvi korak.

Odmalena volim ples. Dugo sam išla na folklor, kasnije u plesne škole. Uvek mi je prijao ples. Ako zanemarim jedan čas salse na kom sam bila pre par godina, ovo je bio moj prvi pravi susret sa salsom. I kao što rekoh, ljubav na prvi korak.

Baš, baš mi prija.

Osećanje bezveznjikavosti koje sam spomenula na početku teksta je naravno nestalo. Bilo je uzrokovano nekretanjem i nedostatkom kontakata sa ljudima (radim u stanu i to je bio problem. I to sam rešila ali o tome u nekom narednom tekstu 🙂 )

Dakle, ples i emocionalna inteligencija.

Ples je skriveni jezik duše.

Marta Graham

Pokret i muzika imaju veoma jak uticaj na dušu. Jači od bilo koje reči i od bilo koje misli. Umetnost dopire tamo gde reči i misli ne mogu.

Zato je ples tako moćno sredstvo za razvijanje i negovanje emocionalne inteligencije.

Na jednom od prvih časova je neko pitao- koliko vremena je potrebno da počnemo zaista da plešemo?

Prvi časovi ne izgledaju baš nešto posebno. Do besvesti smo naizmenično ponavljali nekoliko osnovnih koraka. I tako iz časa u čas. U veoma, veoma sporom ritmu.

Iskusnim salserosima je Guantanamera dosadno spora. Nama je i to bilo prezahtevno u početku.

Dakle, neko je pitao koliko vremena treba da stvarno „proplešemo“ salsu.

Sanja Vasiljević, glavnokomandujuća muher škole je odgovorila pitanjem- koliko vremena vam je trebalo da prohodate?

Da, godinu dana otprilike je potrebno da se „propleše“ salsa. Da to liči na nešto i još da se uživa u plesu.

Meni je taj odgovor momentalno upalio lampicu. Pa to isto važi i za emocionalnu inteligenciju! To godinama govorim ljudima ali nisam se setila da to tako lepo i jasno ilustrujem.

Mnogi očekuju da pročitaju nešto o emocionalnoj inteligenciji, da im sve bude jasno i da onda uživaju u blagodetima. I ja sam bila takva kad sam tek čula za emocionalnu inteligenciju.

Tako mi je sve lako i jednostavno zvučalo kad sam pročitala knjigu, a kad sam pokušala da primenjujem sve je išlo naopako. Godinama sam učila, vežbala, radila, grešila….i tek sad mogu da kažem da sam na nekom zadovoljavajućem nivou. Učenje i vežba me čekaju i nadalje, to mi je jasno.

Kao i sa salsom, tako je i sa emocijama. Kada počnete da učite o njima i da razvijate emocionalne veštine u početku to ne ide lako. I ne ispadne baš onako kako piše u knjigama. Više izgleda nekako trapavo. Ali to je put.

Trapavim koracima smo prohodali.

Trapavim koracima počinjemo da plešemo.

Trapavim koracima razvijamo emocionalnu inteligenciju.

Tako je. Nećemo se jediti zbog toga jer ne možemo to da promenimo.

A i što bismo se jedili.

„Život je jedan, otplešimo ga.“ Ritmos del Mundo