Razmišljam pre neki dan i o tebi. Prvo sam o sebi pa o tebi. Tema je bila partner. Ti nemaš nikog? Lepa, pametna…a sama….znam, floskula…ali neka čudna vremena…da neko „normalan“ teško nalazi… sebe smatram normalnim, pa sam i tebe tu uglavio 😀 ne ljuti se, naglas razmišljam…. hm….
Ovo mi je pre neki dan napisao jedan fb prijatelj.
Moj stručan odgovor je glasio ovako:
Možda si sam zato što predobro kuvaš pa se devojke boje da se ne udebele 😀
Malo sam se našalila, a zahvalna sam za inspiraciju za tekst na ovu važnu i mnogima bolnu temu.
Činjenica je da su neki ljudi lepi, pametni, dobri…i sami.
Ali, činjenica je isto tako da su neki ljudi lepi, dobri, pametni….i u lepoj ljubavnoj vezi.
Neki ne baš lepi, ne baš pametni i ne baš dobri su u ljubavnoj vezi.
Isto tako, neki ne baš lepi, ne baš pametni i ne baš dobri su sami.
Iz ovoga, verujem da ćete se složiti, možemo da zaključimo da lepota, pamet i dobrota nisu uslov za bivanje u lepoj ljubavnoj vezi.
Ovo mi je izuzetno važno da naglasim, zato što neki koji su dugo sami problem vide u svojoj privlačnosti, pameti, dobroti.
I onda misle da:
a) treba da budu manje lepi, dobri, pametni da bi bili voljeni (nemam pojma kako to izvesti, sva sreća nije ni potrebno)
b)treba da budu više lepi dobri i pametni da bi bili voljeni.
U tekstu Moć ranjivosti sam pisala o jednom od mogućih uzroka samovanja
Ranjivost i pokazivanje svoje ljudske, nesavršene strane su ono što nas povezuje sa drugima.To su neophodni uslovi za bliskost i povezanost sa drugima.
U tom tekstu sam citirala i Brene Braun, koja kaže da
Problem nije u nedostatku ljubavi, nego u nedostatku povezanosti.
Stid zbog sopstvene nesavršenosti je ono što nas odvaja od drugih.
Sve dok se stidimo sebe i verujemo da sa našim bićem nešto nije u redu, nećemo dozvoliti drugima da nam se približe.
Nećemo dozvoliti drugima da nas vole.
I nećemo dozvoliti sebi da budemo voljeni.
Dobro, ako lepota, pamet i dobrota nisu uslovi za ljubav, šta jesu? Koje uslove treba da ispunimo da bi nas neko voleo?
Dobra vest je da ne moramo da ispunjavamo nikakve uslove da bi nas neko voleo. Nikakve!
Manje dobra vest je da je potrebno da na drugom mestu potražimo uzrok predugog samovanja i neuspevanja da se ostvari ljubavna veza.
Razloga može da bude više, i mogu da budu različiti, u ovom tekstu ću navesti neke od njih.
Nedavno sam pročitala izuzetno dobru knjigu, „Veza- ljubav kao emocionalno vezivanje“. Autori koji imaju mnogo naučnog i što je još važnije praktičnog iskustva u radu sa pojedincima i parovima na jedan lep i jednostavan način, sa mnogo primera iz života, pišu o stilovima afektivnog vezivanja.
Kažu neki da je teorija jedno a praksa drugo.
Ja se vodim onom mudrom da nema ništa praktičnije od dobre teorije.
Sa teorijom afektivnog vezivanja sam upoznata, ali to kako su je autori ove knjige sveli na svakodnevno funkcionisanje i praktičnu primenu mi je fascinantno.
Nemam dovoljno lepih reči da je preporučim.
Postoje tri stila afektivnog vezivanja:
- preokupiran
- izbegavajući
- siguran
Neću prepričavati knjigu, preporučujem da je pročitate, navešću samo jedan citat iz nje
Svačija priča može da ima srećan kraj, ali sreći treba malo i pomoći. Tajna je u tome da ne postanete zavisni od „uzbudljivih“ veza punih uspona i padova i da aktivirani sistem emocionalnog vezivanja ne brkate sa strašću ili ljubavlju. Ne dozvolite da vas zavede emocionalna nedostupnost partnera.“
Uzrok predugog samovanja može da bude jedan od prva dva stila afektivnog vezivanja, jer ljudi sa takvim stilom imaju problem sa povezivanjem i ostvarivanjem bliskosti.
Ljudi preokupiranog stila afektivnog vezivanja mogu da postanu zavisi od veze i ljubavnog partnera, mogu da „počnu da guše“ svojom ljubavlju i strahom od gubitka.
Ljudi izbegavajućeg stila vezivanja se naglo povlače i distanciraju kada bliskost za njih postane prevelika, i to boli i njih i njihove partnere.
Ovi stilovi su kao što pretpostavljate nastali u ranom uzrastu, najčešće na osnovu interakcije i emocionalnog iskustva sa roditeljima ili starateljima.
Dobra vest- detinjstvo nije sudbina!
Ako ste se prepoznali u nekom od prva dva stila afektivnog vezivanja, ne brinite, ako želite, možete to da promenite. Nije uvek lako, i ne ide uvek brzo, ali moguće je! I svakako vredno truda.
Drugi uzrok samovanja i neuspeha u ljubavnim vezama može da se krije u našoj ljubavnoj istoriji.
Vlado Ilić, terapeut Poretka ljubavi-porodičnog rasporeda, o tome izuzetno lepo govori u kratkom videu Partnerski odnosi.
On ovu temu posmatra iz jednog neuobičajenog ali značajnog ugla- iz ugla završavanja prethodnih ljubavnih priča.
Idealno bi bilo da se raziđemo od partnera u ljubavi i sa zahvalnošću. Sa zahvalnošću za sve ono što smo sa partnerom proživeli.
Vlado Ilić
Kada se raziđemo u ljutnji, i kada u toj ljutnji negiramo ljubav koja je bila i koja ostaje zauvek, mi na neki način zarobljavamo deo sebe.
Zato Vlado Ilić preporučuje „da zavolimo tu našu ljubav koja je prošla, i da sva loša iskustva ostavimo u prošlosti, ali i da ih ponesemo sa sobom da se ne bi ponavljala.“
Iz iskustva znam da to nije lako, nije lako zaboraviti i oprostiti. Ni sebi ni drugima. Ali, sve dok to ne uradimo, za sebe i zbog sebe, nećemo biti slobodni da istinski živimo život. Nećemo biti slobodni da volimo celim srcem.
Jelena, odlicni ste! 🙂
Svaki put iznova uživam čitajući Vaše tekstove, ali ova tema me je posebno zaintrigirala i ne mogu da se otmem utisku da se svako od nas može prepoznati…Koliko je zapravo realno svrstati bilo koga striktno u jedan od ova tri „tipa“ ? Nismo li svi mi , zavisno od spleta različitih okolnosti bar jednom u životu bili pomalo svaki od njih? Da li je to u nama pa čeka samo trenutak da eksplodira, usled različitih potisnutih osećanja, onog čuvenog „šta će reći svet“ i ostalih predarasuda, ili je to jednostavno promenljiva kategorija…I čuveno (retoričko) pitanje da li se treba voditi zdravim razumom ili unutrašnjim osećajem onda kada nas ne “ zavodi emocionalna nedostupnost partnera.” 🙂
Ja bih se samo slozila sa gospodinom Bugarevicem. Sve Vam je jasno. Veeeliki nasmejan pozdrav Vam saljem ☺
Mislim da ne postoji formula ljubavi zbog svaga što nas razlukuje od drugih i svega po čemu ličimo na druge.
Moje iskustvo je radost u ljubavi.Prolaznoj i onoj koja traje.Čini me vidljivo srećnom i ozarenom.
Nekad se pitam da li sam zaslužila ono što sam od ljubavi dobila,zašto baš ja …Svejedno,uvak i uvek se setim i onih prošlih,sa neizmernom zahvalnošću ,prosto mogu ponovo da osetim lepotu svih proživljenih ljubavi.
Verujem da radost ljubavi ne treba gušiti do god zaista traje .Nosi je na čelu,u očima,u pokretu,u želji..
PRELEPO, draga Jelena.. I naravno da sam se pronasla, kao i svi ostali, pretpostavljam, ber ne postoji osoba koja nije dozivela uspone i padove u ljubavi.. Ali mogu da naglasim (iz licnog iskustva), da iz svake zavrsene veze/ljubavi, covek postaje zreliji i jaci i sigurniji u ono sta zeli. Smatram da treba na svaki ljubavni krah gledati kao na jednu lekciju koja vas je naucila necemu (a sigurna sam da jeste necemu..) a ne kao na nesto sto je toliko strasno i da ne zeli vise ta osoba da se vezuje i zaljubljuje. Samim tim osoba jos uvek zivi u proslosti i ne dozvoljava da mu se neka nova vrata otvore. Svaki put kad bih prebolela i izlecila stare rane, bila bih spremna da okrenem stranu i novo poglavlje je bilo spremno da otpocne u mom zivotu. I svaki put, uceci na starim greskama, utrla put novom iskustvu, nw ponavljajuci staro, shvatila da mi je bas sve ono trebalo da iskusim, da bih ovu radost osetila I cenila. Zato sam zahvalna na sva ona bolna, lepa I manje lepa iskustva koja sam imala..
Tekst je inspirativan i dobro napisan, cestitam od <3 … ali, to ali postoji u nasim zivotima i dalje smo sami…koliko smo zeljni ljubavi kao da je sve manje imamo… sta je problem, ne mogu otkriti, upoznam, izadjem i kraj…da li se desi jos neko vidjenje i onda bez reci nema vise!!!
Problem je u meni, mozda ste to pomislili, ali ja ne vidim sta je probleM!
ps. hvala za sve divne tekstove, uzivam citajuci!
Odličan tekst Jelena. 🙂 Ne samo stručno i naučno potkovan, već, topao, ljudski, brižan, ematišući, inspirativan i motivišući. Mnogo mi se sviđa tvoj stil, donosiš nadu i toplinu tamo gde se skoro ugasila i uz muku i velike napore tinja. Posle tebe plamen života i radosti ponovo tinja u smeru samodovljnosti i zadovoljstva sopstvenim životom. Svaka čast! 🙂
Hvala Mario 🙂
Nedavno sam čitala tekst o emotivnoj stabilnosti u kome kaže da je zavisnost jedan od čestih problema koji nastaje kada konstantnost objekta nije izgrađena i da osobe koje mogu jedna bez druge, međusobno su posvećenije, jer je zajedništvo njihov izbor, a ne moranje.
Mislim da je knjiga Erika Froma “ Umeće ljubavi “ takođe prikladno štivo u kojoj autor kaže : „Ljubav, tj. ostajanje u ljubavi, a ne zaljubljenost, je svestan i odlučan čin volje, umeće, koje moramo savladati kao svako drugo umeće I zahtjeva brigu, odgovornost, respekt i znanje.“
Tu je i knjiga Zorana Milivojevića “ Formule ljubavi “ gde autor kaže
“ Pošto je stvarna ljubav odnos zasnovan na poznavanju stvarnosti , to znači da se dve osobe koje se stvarno vole moraju međusobno poznavati , a da bi se to dogodilo one moraju proći kroz proces međusobnog upoznavanja . Dakle , kada se dve psihološki odrasle osobe susretnu i kada se svide jedna drugoj , tada one znaju da se ne poznaju iako svaka od njih ima određen prvi utisak o onoj drugoj Tokom vremena osobe se međusobno jasno vide i čuju , što je preduslov za međusobno upoznavanje , a zatim to što su upoznale počinju da prihvataju i cene , odnosno to počinju da vole . “
Toliko od mene 🙂
Lepo Marmi, i korisno, kao i uvek 🙂 Fala vi lepo 🙂