Ko su emocionalni vampiri i kako se zaštititi od njih

Postoje ljudi koje je dovoljno samo da vidimo i kao da nas obasja sunce. Ljudi koji svojom pojavom unose svetlost, radost, toplinu, mir. Oni u čijem društvu se osećamo sigurno i slobodno.

Postoje i oni drugi. Ljudi koje slušamo 5 minuta i toliko nas napune “negativnom energijom” da imamo osećaj da ćemo eksplodirati. Ljudi za koje imate osećaj da su vam nakon kratkog razgovora ili susreta izvukli svu energiju. Ljudi posle kojih se osećate prazno, umorno, iscrpljeno, nervozno, nesigurno. Ljudi pored kojih se vaše samopouzdanje smanjuje.

Takve ljude, koji kao da nam na neki volšeban način izvlače energiju nazivamo emocionalnim vampirima.

Ko su emocionalni vampiri, odakle im tolika moć nad nama i kako da se zaštitimo?

Ko su emocionalni vampiri?

Prva pomisao može da bude da su to loši ljudi koji samo žele da nam naude i oduzumu nam energiju. Bezosećajni, netaktični, zlonamerni, neuviđavni… su neki od prideva kojim ih opisujemo.

I to je velika greška!

Istina, postoje ljudi koji su svesno zli i zlonamerni i žele da naude drugima. Ali, takvi su izuzetno retki.

Mnogo ćešći su oni koji usled nedostatka empatije, socijalne i emocionalne inteligencije, načinom na koji komuniciraju “izvlače” energiju iz drugih ljudi.

Etiketa „energetski vampir” je veoma loša zato što druge ljude dehumanizuje i demonizuje. Njome se postavlja scena da data osoba nije čovek, već zli vampir, a da je njena žrtva dobra i nevina. U stvarnosti žrtva je takođe odgovorna, jer je ona ta koja dozvoljava drugome da joj „pije energiju”.

Zoran Milivojević “Energetski vampiri”

Ako ljude posle kojih se osećamo iscrpljeno, umorno, anksiozno… posmatramo na ovaj način, kao ljudska bića koja nemaju lošu nameru, i ako se zapitamo i malo zamislimo –šta tačno oni rade pa nam “oduzimaju energiju”, shvatićemo da su to ljudi koji:

  • previše pričaju o sebi i ne obraćaju pažnju na vas,
  • pričaju samo o problemima, nesrećama, bolestima…,
  • stalno vas kritikuju i umanjuju vaše zasluge, uspehe i dobre osobine,
  • ne vode računa o vašim potrebama i osećanjima,
  • toliko su obuzeti neprijatnim i teškim osećanjima i temama da čak i kad ništa ne rade i ne govore prosto “zrače” negativnošću i turobnošću

Kada ovako postavimo stvari, vidimo da nismo nemoćne žrtve nekih natprirodnih sila, nego ravnopravni učesnici u komunikaciji. Tačnije, imamo potencijal da budemo ravnopravni učesnici u komunikaciji i zauzmemo se za sebe.

Odakle im tolika moć nad nama?

Odgovor na ovo pitanje je veoma, veoma jednostavan, i moguće je da vam se neće svideti.

“Emocionalni vampiri” imaju nad nama onoliko moći koliko im mi to dozvolimo!

Umesto da ljude koji se ponašaju na način koji nam ne odgovara i iscrpljuje nas optužujemo da su vampiri, možemo da se zapitamo zašto i na koji način mi to dozvoljavamo? Šta možemo da uradimo da se zaštitimo?

Znam da je lakše proglasiti ih nevaljalcima a sebe nedužnom žrtvom, pitati se “zašto su takvi?”, “zašto se ne promene/poprave?” i eventualno nositi čen belog luka u džepu, za svaki slučaj, ali…ta strategija ne funkcioniše. Sigurna sam da ste se uverili u to, inače ne biste čitali ovaj tekst.

Kako se zaštititi od “emocionalnih vampira”?

Najefikasnija zaštita je izbegavati bilo kakav kontakt sa ljudima koji se ponašaju tako da se posle njih osećamo iscrpljeno, bezvoljno i ispražnjeno.

Kada su u pitanju članovi porodice, rodbina, komšiluk, kolege sa posla, to nije uvek moguće.

Zato je važno da imamo na umu sledeće:

  • vrlo je verovatno da oni to ne rade namerno i da uopšte nisu svesni toga kako deluju na vas, ponašaju se najbolje što znaju i umeju
  • niste pasivna žrtva (osim ako to sebi ne dozvolite čekajući da se drugi promeni)
  • vaša je odgovornost da postavite granice i kažete NE ponašanjima koja vam smetaju (na primer, ako se neko stalno žali i samosažaljeva, možete da kažete nešto poput “Volim te i stalo mi je do tebe, ali zaista mi ne prija da pola sata slušam žalbe i neću to da radim.”)
  • ne pokušavajte da ih promenite i popravite, na taj način sami sebi oduzimate vreme i energiju
  • shvatite da nije vaša obaveza da im uvek budete na usluzi i raspolaganju
  • vaša je odgovornost da negujete sebe, odmarajte se dovoljno, potražite društvo i aktivnosti koje vam odgovaraju i pune vas energijom
  • ne pecajte se na osećaj krivice koji vam možda nabacuju, niste odgovorni za njih i njihov život… za vaš život i blagostanje jeste odgovorni!
  • ne pecajte se na pretnje odbacivanjem i emocionalnu ucenu
  • naučite obrasce asertivnog komuniciranja i ponašanja- način da zaštitite sebe a ne povredite druge

Za kraj, nekoliko pitanja koja vam mogu pomoći da napravite vaš lični “plan zaštite”:

Ko su ljudi u vašem okruženju posle kojih se osećate bezvoljno, umorno, nesigurno…?

Šta tačno oni rade ili ne rade, a vama u tolikoj meri ne prija da ste spremni da ih nazovete emocionalnim vampirom?

Šta možete da uradite da se zaštitite? Koji su to konkretni koraci i ponašanja?

 

Iz knjige Putovanje u središte srca

Pročitajte:

Efikasan lek protiv glavobolje: nulta tolerancija na bezobrazluk, drskost i nepoštovanje

Kako da od osobe koja se boji da kaže NE postanem osoba koja se slobodno zalaže za sebe i svoje potrebe?

Lek protiv emocionalnih ucenjivača

Asertivnost: lek protiv nasilnika

Kako mi je neljubaznost pomogla da imam kvalitetnije odnose sa ljudima

Šta je zamka empatije i kako da se izbavite iz nje

Radi pametno, a ne naporno! Kako? Saznaj više ovde.

Podeli sa prijateljimaShare on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestEmail this to someone

Jelena Pantić

Psiholog i autorka knjige "Putovanje u središte srca". Više od deset godina se bavim emocionalnom inteligencijom, pozitivnom psihologijom, psihologijom sreće i blagostanja i ljubavnim vezama. Volim svoj posao i uživam u tome da učim druge ljude da upoznaju i zavole sebe. Volim da podstičem klijente da istraju u ostvarenju svojih ciljeva i raduje me kada čujem da se neko, zahvaljujući između ostalog i meni, oseća bolje u svojoj koži i svoj život živi potpunije i kvalitetnije. Živim u Novom Sadu.

35 thoughts on “Ko su emocionalni vampiri i kako se zaštititi od njih

  1. Dugo sam u svom okruženju tolerisala energetskog vampira, i ponašala se baš onako kako ne bi trebalo: trpela.. Kako je vreme prolazilo bivalo je sve gore, i to je dosta uticalo na moje psihičko stanje, donelo mi uznemirenost, razdražljivost, potištenost, ali i glavobolje posle svakog radnog dana. Kada sam shvatila da tonem jednostavno sam se okrenula i otišla, bez obrazloženja i objašnjavanja, jer jednostavno ne osećam potrebu da takvoj osobi objašnjavam bilo šta. Taj kontakt je sveden na pozdrav u prolazu, a u novom okruženju se mnogo prijatnije osećam. Žalim jedino što nisam to uradila mnogo pre..

    To je neko moje lično iskustvo sa ovakvim ljudima. Svesna sam da reakcija nije odgovarajuća i da je trebalo odmah reagovati. Ako jednom pristanete na tako nešto, posle je jako teško reagovati drugačije.

    Hvala na tekstu!

    1. Bolje ikad nego ikad, a što se načina tiče, uradili ste najbolje što ste znali u tom trenutku.

    2. Mislim da je tekst odličan. pratim vaše objave povremeno I mogu reći da ima jako korisnih predloga, razmišljanja I sugestija o načinima prevazilaženja nekih emotivnih stanja I problema.
      Što se tiče tzv. emocionalnih vampira – slažem se da postoje. Priroda posla kojim se bavim je takva da ih skoro svakodnevno srećem. U mom slućaju to su ljudi koji imaju neki svoj problem koji hoće da reše na neki svoj način često nastojeći da zaobidju zakon i bez obzira koliko ih ja savetovala da je njihov naum nemoguce sprovesti. Razgovor se dalje nastavlja tako što su oni potpuno gluvi na moju priču I nastavljaju po svome, zatrpavaljući me nekim svojim naopakim naumima I željama. kako se borim protiv takvih, a jednostavno objasnim jednu istu stvar pet puta I nakon toga ih uz osmeh ispratim iz kanclarije. Probala sam druge nacine- nije išlo, obično su me gledali onako “belo”.

      1. Hvala Nevena. Da, na nama je da tragamo za načinima koji su najbolji i za nas i za druge.

  2. Draga Jelena, prvo želim da ti se zahvalim što stvaraš i keriraš ovaj divni sajt i što na najlepši mogući način, pisanjem, deliš svoje znanje i iskustvo. Zamolila bih te, da ako ti je tema interesantna, u nekom od narednih postova napišeš nešto o hipersenzitivnim osobama. Lep pozdrav!

    1. Hvala ti draga Ivana 🙂
      Interesantna mi je tema visoko senzitivnih osoba (highly sensitive person), ako si na to mislila, ali ne znam kada će stići na red za pisanje.
      Veliki pozdrav 🙂

  3. Trenutno sam u vezi sa jednom osobom, upravo ovako opisanom,.Ja sam uglavnom u ulozi slusatelja,njegovih zalopojki , konstanih izmisljenih bolesti, losih dana i nemanja dovoljno novca za sve megalomanske potrebe,.iako je to sve daleko od istine,On je jedna jako inteligentna osoba, uzasno dopadljiva, na prvu loptu sarmanta i komunikativna, medjutim, kad ga bolje upoznate,shvatate da je hronicno a bezrazlozno nezadovoljan,pri cemu kada ja licno imam problem, do sada nije se ni potrudio da me saslusa.U ovakvoj situaciji shvatam da je to lose po mene ali licno sam jako vezana za njega jer na momente bude jako fin i nezan.,Cinjenica je da su samozivi ljudi limitirani da shvate da ne trebate uvek da im budete na raspolaganju iako on to hronicno zahteva,JAko je tesko izaci iz ovakvih prica ali smatram da je uocavanje i realno sagledavanje prvi korak ., nas koji smo zrtve”.

  4. Hvala na odličnom tekstu,moram priznati da je život sa takvim osobama kao hod po tankom ledu.Sve vreme preispitujem sebe, i uglavnom ćutim,jer ako odgovorim kreće lavina…emocionalni vampiri se ne menjaju,samo vremenom postaju sve gori.Ako se ne prepoznaju na vreme ,mora se naći način koji će suživot sa istim biti što bezbolniji.
    Predlažem da jedna od narednih tema budu i hipersenzitivne osobe i kako im prići.
    Hvala još jednom na odličnim postovima,znače…

  5. Već neko vreme razmišljam o tome da poznajem ljude koji se gotovo identično ponašaju , zaokupljeni su konstantnim negativim stavovima , no ono što me iznenađuje kod mene je da mi negativnost kod nekih osoba smeta , dok kod nekih ne. U početku sam mislila da je u pitanju izvor negativnosti u smislu da neko misli loše zato što je po mom načinu shvatanja loša osoba , a neko drugi samo ima negativan stav no inače nema ništa loše u sebi. Posle sam primetila da mi i neke negativnosti kod dobrih ljudi smetaju i mislim da je razlog tome moje neslaganje sa takvim stavom.
    Kako god okrenem , mislim da sam ipak sama odgovorna za svoje viđenje nečijeg ponašanja i da samo sama sebi mogu biti vampir dozvoljavajući drugima da utiču na moje raspoloženje. Ovo je teško priznati , al’ se posle priznanja lakše i lepše živi 🙂

    1. Marmi baš tako, nije lako priznati sebi gde grešimo, ali posle priznanja se lakše i lepše živi 🙂

  6. Mila
    Prvi put čitam vaš blog, večeras mi je prosledila moja poznanica vašu adresu, jer ona je u svom partneru prepoznala emoc. vampira…nazalost, i ja sam jedna od mnogih koja to imam u okruženju, mislim da su mi stalno za petama, pocevši od detinjstva, moja majka, onda moj muž, u zadnjih par godina sin…i tako se svi smenjuju…mene svi smatraju snažnom, jakom, za svaki problem spremnom, a ja u stvari pucam i kako sam starija sve mi je gore…znam da sam odgovorna jer sam sebe stavila u ulozi žrtve da bi bi drugima bilo bolje i da bi svi mislili mi smo jedna happy familie, mislim da je već svemu došao kraj…tu su i vampiri na poslu i tako…nekada prosto mislim da ima osoba koje se rode sa pehom…veoma cenim psihologiju, kao biolog veoma sam zainteresovana da se bavim proučavanjem ponašanja kod ljudi, možda kada odem u penziju.
    Ubuduce cu česće otvarati vašu stranicu…

  7. Donedavno sam u svom zivotu imala ljude za koje sam slepo verovala da su mi vrlo bliski i da imamo divno prijateljstvo.Nisam prepoznavala znake i ako sam se cesto nakon vidjanja s njima osecala nekako prazno i iscrpljeno.

    U jednom periodu zivota su doziveli jaku zivotnu tragediju i osecajuci njihov bol trudila sam se kao i mnogi ljudi u njihovom okruzenju da im uvek budem tu blizu i da im dam potpunu podrsku.Trajalo je to par godina,cak sam i primetila kod njih da im sva ta paznja nakon tragedije prija i previse nego sto je uobicajno.To sam brzo zaboravila,cak sam pomislila da sam luda sto uopste i razmisljam tako.

    Godinama sam slusala o njihovom losem zivotu i bodrila ih da uvek idu napred,da nije bitno sta pricaju ljudi,sta misle itd.Da je vazno da oni cine korake za koje misle da su ispravni.Sto je najgore,cak sam se i ja njima slepo poveravala o svojim problemima i izrazavala svoje misljenje o drugim ljudima.Ali to je bilo toliko neverovatno,znala sam da je to sve lose i opet sam u njihovoj blizini bila kao zaslepljena. Najveca greska u zivotu je pustiti pogresne ljude u svoj nacin zivota u svoje razmisljanje,bukvalno u svoj mozak.Smatrala sam da je to o.k. ako se poveris prijateljima.

    Cesto sam se nakon razgovora i druzenja s njima osecala prazno i nekako zbunjeno.Uopste nisam mogla da shvatim o cemu se radi.Uvek sam osecala neku krivicu,konfuziju i neku tezinu.Cesto bih osecala u tom nasem druzenju da se ja vise trudim i vise pruzam i da moram da se pravdam za moje postupke…

    Onda su stali na noge i nekako se iscupali iz svoje tragedije,tada je postalo jos teze.Vecno prevrtanje tema,kako je to ovaj uradio ili kako je to onaj uradio,vadjenje reci iz konteksta i vecno optuzivanje drugih ljudi.Vec sam postala preumorna.Niko nije valjao ko se ne ponasa kao oni,odjednom su oni bili najpametniji u svemu.Stalno su pricali kako ih svi ogovaraju.Sto je bilo najgore,pocela sam da se osecam totalno bezvredno,kao da je svaki moj postupak pogresan i glup,uvek sam trebala nesto da uradim onako kako oni misle da treba. A posto sam radila drugacije,poceli su polako da me odbacuju.Osetila sam to polagano udaljavanje i kako se prebacuju na nase zajednicke prijatelje.I tu su nasli utociste,jer su i ti nasi prijatelji poceli da se ponasaju kao oni.Poneli su se tako da se osecam krivom sto su morali da me odbace.Ta krivica je odvratna stvar koju je tesko otkalemiti.Na kraju sam cak sebe bukvalno i uverila u to da sam ja kriva za sve,da sam glupa i da su moji postupci pogresni.Ko je iskusio slicno zna o cemu pricam…

    A onda,polako kao da me pljusnuo hladan tus.I ta cinjenica o spoznaji koliko sam zaista kriva i glupa,ali zato sto sam im toliko slepo verovala.Tada sam shvatila koliko oni zapravo nose negativnosti u sebi i koliko su negativnosti natukli u moj zivot.

    Skroz sam se distancirala od svih njih i okrenula svom zivotu.Bilo je tesko i bolno naciniti takav korak,jer su to ljudi koji su oduvek u mom zivotu.Prestala sam da im pricam o bilo cemu iz svog zivota,kontakt smanjila na minimum-skoro nikakav.Od tada sam srecnija i ispunjenija,jer nema ko da mi ubaci crva sumnje u moje planove,razmisljanja,postupke.Ne osecam se vise glupo sto volim da citam knjige,slusam klasicnu muziku,bavim se poslom koji volim i ako mi jos uvek ne daje neki profit.Ne preispitujem vise postupke drugih ljudi.Svako nesto radi na onaj nacin za koji smatra da je najbolje za njih.Ne osecam se glupom i jadnom ako dozivim neuspeh,bude mi tesko,ali ne smatram vise taj moj neuspeh kao odraz slabosti ili katastrofe,nego samo kao odraz toga sto se nisam trudila dovoljno.Sagledam svoje greske i idem dalje.

    I jos jedna vrlo intresantna cinjenica je ta sto sam konkretno kod njih primetila,da nikad nekako nisu krivi za svoje postupke,uvek nadju ili opravdanje ili nacin da vam dokazu koliko su njihovi postupci najbolji.I ako se kasnije pokaze da nisu bili u pravu,nema veze i tada nadju nacin da vam tvrde da su pogresili ali ne svojom krivicom.

    Posto sam pocela da uvidjam problem a nisam bila svesna niti tacno znala o cemu se radi,latila sam se interneta i napisala sam nesto vezano za tu temu u pretrazivacu.Onako zbunjena i slomljena.Ne secam se sta sam tacno upisala,ali izbacilo mi je svasta.Konkretno trazila sam neki blog,forum ili bilo sta gde pisu o medjuljudskim odnosima.Tako sam dosla i do izraza “Emocionalni Vampiri”. Razne teorije i razne definicije na tu temu.Nisam mogla da verujem kako su neki tekstovi blisko opisali moju situaciju.To je samo podstreklo da nastavim putem kojim sam krenula.

    Zacrtala sam sebi da se otkacim od negativnih misli,da nadjem nacin za opustanje i da uzivem u stvarima koje volim.Da budem ja JA a ne lutka u pozoristu cije konce povlaci svako kome se kako cefne.Oko sebe sam ostavila mali broj,ali pozitivnih ljudi i zelim da upoznajem druge,nove pozitivne ljude.Svo vreme koje imam slobodno ulazem na usavrsavanje svog posla,planova i ucenje.Ulazem u poboljsanje mog duha i tela.

    I vise nikad,ama bas nikad ne zelim da dozvolim ljudima da me uvuku u svoj zivot,ili da se ucaure u moj i da me iscrpljuju.Teske su posledice i tesko je oporavljanje od takvih ljudi.Cesto i dan danas imam neki osecaj krivice i konfuzije,jer i sama pomisao na njih me zbunjuje i ne mogu da shvatim njihove postupke.Bez obzira koliko bilo tesko,najbolje je udaljiti se od njih,jer deluju previse maliciozno i koliko god rekli da im necete dozvoliti da uticu na Vas i pokusacete da radite po svome,verujte necete uspeti.Jer oni ce uvek reci jasno i glasno sta zele i sta im smeta i trazice od vas da ih respektujete u potpunosti.Pokusajte vi njima reci sta zelite,nece vas slusati.Pokusajte da kazete sta vam smeta,zavrsice se katastrofalno.

    “-previše pričaju o sebi i ne obraćaju pažnju na vas,

    – pričaju samo o problemima, nesrećama, bolestima…,

    – stalno vas kritikuju i umanjuju vaše zasluge, uspehe i dobre osobine, (Cak ni ne moraju da vas kritikuju,dovoljno je samo kad vas u vasoj euforiji zbog uspeha,pohvale ili nekog vaseg dobrog dela pitaju “a kako ces kad…?, a sta ako…? mislis da ce ti reci hvala…? )

    – ne vode računa o vašim potrebama i osećanjima,

    – toliko su obuzeti neprijatnim i teškim osećanjima i temama da čak i kad ništa ne rade i ne govore prosto “zrače” negativnošću i turobnošću”

  8. Priučeni dunđer,koji se zaimao uona-ova nečasna vremena.Povremeno dođe,moj komšiluk.Prvo preglasno,galamdžijski da do znanja da je stigao…Priča,priča danima.Pitao sam se šta ga to tera na preglasna i neprekidna pričanja…Kad mu neko dođe samo njega čujete onaj drugi kao da nije tu.U to vreme ostali članovi porodice kao da su se odselili.Glas i priče su dozlaboga iritantni.Pazite njegova kuća je na oko 150 metara.I – spasim se:odvrnem muziku.Ostali iz mahale mi ne zameraju.Molim,da li sam izabrao dobar način.
    Inače,spsonosno pišete.Tekst sam bez skraćenja prepisao.Hvala.S poštovanjem S Janjić.

  9. moj vampir je moj otac sa kojim zivim.uvijek je turoban,namrgodjen,trazi paznju i ukoliko je ne dobiva u onoj mjeri koju je on zamislio slijede dani ljutnje koja se obicno manifestira sutnjom,namrgodjenim licem,odbijanjem hrane i sve to naravno cini da bi mene nasekirao sto redovno i ostvaruje.dakle,nista sto ja zelim napraviti ili napravim uglavnom nije dobro.moram uvijek slijediti i pretpostaviti sto bi on zelio te tako i napraviti i to sve radim da bi bila donekle mirna jer me njegovi postupci jako uznemiravaju.da i ne spominjem da imam anksioznost i milion nekih strahova itd itd.osjecaj krivnje koji mi namece je neizdrziv i uvijek sebe perispitivam da li sam stvarno ja pogrijesila.on se petlja u sve.od kuhanja danasnjeg rucka pa do nedaj boze neke promjene u kuci.nista se ne smije mijenjati jer on tada npostaje nesnosljiv.galama,omalovazavanje itd itd.umorna sam od svega.nekad odlucim otici negdje na vise sati i to i napravim ali me obuzimaju misli tipa sta ako njemu nesto bude a ja otisla …i uvijek nesto u tom stilu da ce se nesto desiti i da cu ja biti kriva ako budem radila po svome.kada se osmjelim i pokusam mu kontrirati on tada redovno pribjegava kao da ga nesto boli i ja naravno uvijek nasjednem.inace je fizicki zdrav a prevalio je osamdesetu.ja imam 40 i neudata sam.zahvaljujem unaprijed za bilo kakav savjet.pozdrav

  10. Super tema.Prvi put citam vas blog, trazeci karakteristike poremecaja licnosti i nasao sam emocionalnog vampira u mojoj prijateljici u sta sam i sumnjao,sa kojom se druzim 5,6 meseci.U pocetku upoznavanja mislio sam,a i hteo sam sa njom ozbiljniju vezu,ali je to vremenom postalo nemoguc misija.Naizgled je u vrlo teskoj sitaciji u poslednjih godinu,dve dana ( samohrana majka,smrt babe za koju je bila vezana,rastava od bivseg supruga i sudjenje sa istim,neizvesnost na poslu i mobing vlasnika skole,..interesantno radi kao psiholog u skoli.).Zeleo sam pridobiti njenu naklonjenost, a i da je sveobuhvatno pomognem, da lakse prebrodi krizu, misleci da cu naci nacin da je oraspolozim, da razmislja pozitivno, da ne ponavlja uvek iste price o zlostavljanju na poslu, preopterecenosti, stresovima i dogadjajima u poslednjih godinu- dve, nedostatku vremena za zivotne svakodnevne obaveze. Moja pomoc i druzenje se ogledalo u sledecem: Prevozenje nje,a i deteta kolima po gradu radi zavrsavanja razlicitih obaveza, nabavka nekih stvari i zavrsavanje poslova za koje ona “nema” vremena, cekanje u redu u bankama i postama placajuci njene racune,.pa do izlazaka u restorane i odlazaka u pozoriste.
    Hteo sam da podelim moje iskustvo jer se osecam porazenim, iskoriscenim, isrpljenim i izmanipulisanim, pa cak i krivice,pored najbolje namere i raznolike pomoci koju sam joj nesebicno pruzio, trpeci pri tom prigovore, napade,slusajuci uvek iste price o njenim problemima uz negativnu energiju.
    Njene karakteristike u ponasanju koje sam uocio:
    – argumenti joj nikad nisu promenili stav
    – nestabilnost u razmisljanju i ponasanju
    – krajnje ljubomorna sa zeljom da u svakom trenutku zna gde sam,iako nismo bili u ljubavnoj vezi
    – na sugestije i primedbe reaguje agresivno i oseca se uvredjenom
    – gruba i teska ogovaranja koleginica i prijateljica iako se sa istim druzi
    – prenaglesena briga sa sopstveni spoljsnji izgled ( manikir, frizer odeca obuca je prioritet i u obavezama iako nema vremena ni para).nestabilna slika o sebi samoj.
    – postavlanje svojih potreba i problema u prvi plan
    – telefonski razgovori dugi i do sat vremena iako ima previse obaveza i ne moze da stigne da zavrsi kucne poslove
    – nikad zadovoljna poklonjenom paznjom
    – cesto u depresiji kad koristi i lekove
    – osecaj uzaludnosti sa pitanjem sta da radim sa sobom
    – mnogo brine za fizicko i psihicko zdravlje
    – cesto sam bio povredjen sa njene strane,a da ne znam zasto i sta se dogodilo
    – vrlo cesto me kritikovala,vrlo retko da nesto istakne dobro na meni u meni ili neku dobru osobinu.
    Misljenja sam da ovakve osobe negativno deluju na okolinu i prijatelje i da ih se treba kloniti. Njima moze pomoci samo strucnjaci za ovu vrstu poremecaja.

    Voleo bih da mi se da misljenje o ovom tekstu i da li sam u pravu.Hvala

    1. Poštovani Ranko, tekstove pišem sa željom da pomognu čitaocima u meri u kojoj je to moguće na ovaj način, ali nisam u mogućnosti da se bavim individualnim savetovanjem i davanjem mišljenja.
      Nadam se da ćete u tekstovima pronaći nešto što je korisno za vas.

  11. 6 meseci sam bila u vezi sa emcionalnim vampirom, do vrlo skoro….apsolutno se uklapa u profil: teske teme, vecito nezadovoljan, manijakalan, oscilira u raspolozenjima, vecito trazi potvrde koliko je on dobar, najbolji u svemu sto radi, uvek je krivio druge, uvek se poturao da uradi nesto za drugog, samo da bi on ispao heroj, a svi su videli da mu namere nisu bas na mestu – da ne radi to zato sto hoce da pomogne, vec da dobije potvrde kako je on divan covek….i naravno, uvek se posle toga zalio kako mu niko nije rekao hvala u zivotu….mislim da nikad nece biti svestan svoje ”bolesti”….

    uvek je imao megalomanske ideje, koje su mi nekad zvucale tesko ostvarive, i kad ga pitam sta ako postoji i mali procenat sanse da se to ne ostvari – sta onda?, svaki put bih naletela na burnu reakciju kako sam ja negativna i kako uvek mislim da ce se nesto lose desiti…. svaki put kad sam pokusavala da mu skrenem paznju na njegovu licnost, da ne radi nesto kako treba nastajala je lavina krivice koju je prebacivao na mene…nikad nije slusao moje probleme, iako sam shvatila da je to uzaludno, pa sam pocela da cutim….pokusavala sam na sve nacine da ga razumem, kad god je imao problem bila sam na njegovoj strani, iscrpljivala sam se do besvesti…..

    imao je uzasne oscilacije u raspolozenju, oscilacije u misljenju (bio je u stanju da promeni misljenje u roku od 5 minuta)….to me je u pocetku jako zbunjivalo, sve vreme sam mislila da ja nesto tu ne razumem, pa sam pocela da ne reagujem….sve vreme sam mislila da sam ja ta koja je losa, koja ne reaguje na nnjegove potrebe, dok je on nametao sve vreme to da ga hvalim, da ga postujem, da komentarisem sve sto on radi….i bliskost je vremenom prestala…od slabog reagovanja, pocela sam da ne reagujem uopste, na sta sam pocela da zapazam njegovu frustraciju….poceo je jako bahato i besno da se ponasa, ocigledno trazeci moju reakciju….ostavljao me je na ulici uplakanu, posle nekog mog ”negativnog” komentara na njegov racun i na njegovu prethodnu losu reakciju prema meni samo se okretao i odlazio, sa prethodim vrlo malicioznim komentarom, u zelji da me namerno povredi…

    znali smo se neko vreme, poceli da se vidjamo, bio je jako dopadljiv, nasmejan, jaaako romantican, sve je radio za mene, da meni bude lepo i to sam jako postovala…medjutim, posle tri meseca me je ”otkacio” na sta je moja reakcija bila da sam ga potpuno, kako je on to rekao ”isekla” iz zivota….jer cim sam osetila udaljavanje i bahatost, jako sam se lose osecala i bila sam strasno razocarana….posle se vratio, moleci me da ponovo budemo zajedno, na sta sam naravno pristala…posle samo 2 dana je opet krenula njegova bahatost u ponasanju, na sta sam opet burno odreagovala, i na sta je on opet reagovao moleci me da mu oprostim….posle toga sam sve vise osecala udaljavanje sa njegove strane….nista nije bilo isto, nisam ni imala zelju da mu se otvaram, da razgovaram, samo sam ga slusala i pratila njegove reakcije….jako sam se lose osecala, jer mi je falila bliskost koju mi vise nije pruzao….

    sve vreme u vezi, kad god sam mu predocavala problem koji imam s njim, nastajale su ucene: ”ne mogu ja to da slusam, sad cu da odem i nikad me neces vise videti….ako ti smetam i ako sam toliko los, raskini, nisam ja za tebe, nadji nekog drugog” ….svaki put sam bila u shoku zbog toga….naravno, svakakve reci sam dozivela da cujem od njega, iako sam znala da nije u pravu, i da nista lose nisam uradila, osecala sam se uzasno nesigurno, uplaseno kako cu naci snage da prekinem ovu agoniju kad sam vec zavolela tu osobu i navikla se na nju….medjutim, desio se opet slucaj gde me je opet uzasno povredio, i mislim da je to vec premasilo svaku moju granicu…..tehnicki, on me je ostavio, ja sam samo izgovorila reci da raskidamo…..rekao je da je izgubio interesovanje i da me ne vidi kao svoju zenu i kao majku njegove dece u buducnosti….sada nismo vise zajedno, ali isto tako se osecam tuzno i iscrpljeno jer ne mogu da se pomirim sa tim da neko s kim sam bila moze da bude toliko los….ali, to je moja odgovornost, jer sam dozvoljavala da se ta agonija prolongira….vrtim u glavi i dalje sta se sve izdesavalo, razmisljam o predivnim trenucima koje sam provela sa njim i tesko mi je da prihvatim da ga vise nema u mom zivotu….

    namirisu se takve osobe jako brzo….ali cim udjete sa njima u odnos bilo koje vrste treba biti jako cvrst i odlucan i ne dozvoliti im ni po koju cenu da vas psihicki maltretiraju…samo ih se treba kloniti….

    ne osecam vise nikakvu empatiju prema njemu, jer te osobe nisu u stanju da sagledaju svoj problem na pravi nacin, da preuzmu odgovornost za svoje uzasne postupke….ako su i donekle svesni svog problema, treba da potraze pomoc terapeuta, mada takve osobe imaju preveliki ego da bi priznale svoju ”slabost”, samim tim i odlazak kod terapeuta bi im zvucalo pretece….

  12. Mislim da je zaista neprikladno odbacivati takve ljude. Naravno, ne treba im dozvoliti teror nad vasim zivotom, ali odbacivati?! Zbog cega?! Zar to ne dovodi u zacarani krug, te je “emocionalni vampir” jos nesrecniji i jos vise ima potrebu da se zali? Zar nije ljepse prvo probati pomoci i UKAZATI na to na lijep nacin, pa tek ako je osoba bezobrazna izbjegavati kontakt… Mozda osoba nije svjesna koliko je njeno ponasanje lose za druge i ne shvati zasto je ljudi odbacuju pa postane jos gora ili pocne da se mrzi. Mnogo je ljepse otvoreno reci sta ti smeta i vidjeti reakciju nego izbjegavati i optuzivati.

  13. Upravo sam izašla iz toga….godinama sam bila aktivni saučesnik praštajući razumevajući sebičnost. Došli smo do te tačke kada ja posle par dana provedenih zajedno,od normalne žene, počinjem da ličim na ispljuvak. Nakon puno godina, uspela sam da se dovoljno distanciram (naravno da je ono za šta sam mislila da je ljubav, pre toga nestalo) i da ga posmatram sa strane.
    Od tada sam rešila da budem samo sa nekim pored koga se svidjam sama sebi .
    Tekst, kao i svi vaši je odličan, jako puno mi je značio. Hvala Vam na vremenu koje izdvajate za nas, Vaše verne čitaoce.

  14. Tek sada sam se susrela sa ovom temom i moram da Vam kažem da mi se jako dopada.
    Puno pozdrava i nastavite tako .

  15. ODLICNA tema ,prave informacije i iskreno razmena iskustva ,mislim da je to velika i prava imformacija i pomoc za one koji zele da nezdrave odnose poprave i naprave nesto dobro za sebe i druge .HVALA za mogucnost ,pozdrav CICA

  16. Emocionalni vampir je pravi izraz za one koji nam nepostedno crpe energiju i dovode nas do stanja bezizlaznosti.
    Kada nekoga volimo mnogo nam tesko pada sto je upravo takav, sto je jako tesko distancirati se od njega. Imam preko pedeset godina i nikada mi nece biti svejedno, sto moja majka ne shvata koliko je teska osoba, koliko mi je neprijatno u njenom drustvu i sto mi je tesko cak i telefonom da razgovaram sa njom. U njenom prisustvu sam strasno uznemirena, izbegavam bilo kakav komentar, jer bi to dovelo do beskrajnog vredjanja, kritikovanja, a to moje cutanje je jos vise izaziva jer joj je potreban saucesnik u svadji. Tako se ponasa i prema sinu, prema unucima i svima koji je okruzuju. Svi je izbegavaju a ona kao da uziva u svojoj samoci. Redovno ide u crkvu, a kod kuce satima cita molitve i prosto ne znam cemu se moli kada nikoga ne trpi pored sebe. Svaku nevolju koju sam u zivotu imala, udesetostrucila je svojim delovanjem, pa sam cesto pomislila da neki ljudi ne zasluzuju da se nazovu roditeljem. Vise puta mi se desilo da ne uspem da istrpim ta njena maltretiranja, planem i kazem da uopste ne znam zasto vise dolazim kod nje. To se desi kad mi se nakupi do grla, da cu prosto da se udavim od sopstvene nemoci. Onda se pretvorim u kamen, u santu leda. Cini mi se da vise nista ne osecam, ne zelim da cujem ni za njeno ime, to traje mesecima, a onda mi opet bude zao, tesko mi je sto mi je roditelj, trazim opravdanja za njeno ponasanje i uvek kada razmisljam o njoj to osecanje mi pritiska grudi, ali i dalje ne mogu ni telefonom da je pozovem, jer vise ne znam sta sa njom da pricam. Ona definitivno nije u problemu. Ona je sebe prihvatila takvu kakva jeste, uvek je u pravu i te molitve joj mozda pomazu da spere svoje grehe sa sebe. Ali ja je nikada ne mogu prihvatiti takvu, ali ni sebe sa takvom reakcijom i nesposobnoscu da promenim svoje reakcije ili se totalno distanciram. Pitam se da li je uopste moguce drugacije reagovati na takvo ponasanje.
    Imam troje dece. Pitam se da li sam ikad uspela da im prenesem ono sto ja nikad nisam imala i sto mi je ceo zivot nedostajalo.
    Tema koju ste pokrenuli uzburkala je moje emocije i ponovo sam uznemirena, sto svakako govori da ono sto ja radim je samo privremeno potiskivanje emocija i ne znam kako cu i da li cu ikad uspeti da se izborim sa tim. A jako bih volela. Srdacan pozdrav

    1. Draga Svetlana, može to da se promeni i prevaziđe. Preporučujem knjige “Toksični roditelji” i “Emocionalna ucena” autorke Suzan Forvard. Lepo objašnjava i daje konkretna i praktična rešenja.

      1. Takodje preporucujem knjigu “Toksicni roditelji”, moze se skinuti sa interneta. Mnogo mi je pomogla. Nije resila moj problem sa majkom, jer nas odnos spada u onu poslednju i najgoru kategoriju, puta bez povratka, Ali mi jeste pomogla da razumem sebe, malu devojcicu u sebi koja zeli da ima majku a ne moze jer ona nije sposobna mentalno i emotivno. Razumem i njene okolnosti, detinjstvo, koje ju je dovelo do gorcine koju ispoljava. Medjutim, ipak sebe volim najvise, i posto sam iscrpla sve moguce pokusaje da taj odnos ucinim prijatnim i plodnim, ne grize me savest da odnos u potpunosti prekinem.

  17. Zdravo svima! Ti draga jelena zaista pises zivot i ohrabrujes i vodis…obradujem se svakom linku koji mi stigne od tebe,…pozzz za sve koji prate ovo i svako dobro!

  18. Odlican tekst i nesto vrlo slicno sam procitala ovog leta bas kada sam sa svojom prijateljicom pricala na ovu temu a cesto se nalazila u ovakvoj situaciji… otprilike pre dva meseca se desila slicna situacija ali je ovoga puta za mene bilo tesko i bolno, iscrpljena i bukvalno sam se lose fizicki i psihicki osecala. ….. oporavak traje i sada sam bolje ali problem je sto je to vezano za bas uski krug porodice a pri tom i zajedno radimo pa je vea tesko da postavim neke granice..zato vi vasim divnom tekstovima razvucete osmeh na licu ili saznam nesto novo koje mi pomaze da budem bolja svakoga dana i hvala Vam na tome!

  19. Koliko mi je drago sto sam procitala ovaj tekst, koliko mi znaci samo!!! Procitacu ga sigurno vise puta! 🙂
    Ja sam imala vise takvih situacija, jedna zadnja mi se desila skoro,kada sam otisla sa detetom od 5 gidina kod roditelja u Srbiju, nakon nekog vremena jedan bracni par je poceo da mi pise poruke , kako je zabavište obavezno, i da li ja to znam..! i da se pitaju svi gde je moj sin! ja koja sam obavestila uciteljicu i direktorku zabavista, njihova poruka me je tako uznemirila, da sam im tada saopstila sve i skrenula paznju (direktno i kulturno) da ne brinu o meni vise! Od tada mi se jedva jave na ulici! Ne podnosim ljude koji ” sve” znaju i daju sebi za pravo da uce druge , na jedan tako los nacin! Osecala sam se da su hteli da mi saopste da sam neodgivorna mama! ili ne znam vec..A ti isti ne dozvoljavaju da im se mesaju u zivot, misleci da su oni iznad drugih, i sve vec rade pravilno! 🙂
    Ja sam ljubazna sa ljudima, prija mi to ali ne mogu biti uvek, gusi me necije ponasanje, i to da misle da oni imaju pravo! Hvala!!!

  20. Draga Jelena,
    svi tekstovi su veoma korisni, a svaki na svoj način. Hvala na svakoj reči. 🙂

    Verujem da se puno ljudi pronalazi u ulozi žrtve svog emocionalnog vampira, i to zaista zna jako da zaboli.

    Bila sam i ja žrtva, ne jednom, već nekoliko puta, samo zato što mi je bilo neprijatno da kažem “ne opterećuj me svojim problemima”. Zaista!
    A kada sam rekla ili reagovala distanciranjem, reakcija je bila nekako očekivana – te osobe su se od mene udaljile.
    I srećna sam bila što.

    Nažalost, znam da sam i ja bila nekome emocionalni vampir. Ponekad ljudi rasterećenje od problema pronalaze u jadanju i pričanju, pa ne vidimo koliko to ume druge ljude i da “smori” , ali ponajviše da ih optereti.

    Ja sam osoba koja se uvek stavlja u situaciju sagovornika i na vreme sam ukapirala šta radim, da na taj način od sebe udaljavam dobre ljude, kao i one koji me vole i veruju. Probleme sam nastavila da rešavam sa sobom (i sa onima sa kojima je u tom trenutku trebalo).

Leave a Reply