Kako uslovljavamo ljubav i pravo na postojanje

Šta je potrebno da bi nas drugi voleli?

Šta je potrebno da bi nas drugi smatrali vrednim ljudskim bićem?

Kakvi treba da budemo da bismo bili prihvaćeni?

Tačni odgovori:

*Da bismo bili voljivi kao biće dovoljno je da postojimo,

*Da bi neko bio vredno ljudsko biće dovoljno je to što je ljudsko biće,

*Da bismo bili prihvaćeni dovoljno je da budemo to što jesmo (uz poštovanje drugih i normi međuljudskog ophođenja)

Ali, na žalost, odrastamo u društvu u kom se veruje da to nije tako. Veruje se da moramo da se uklopimo u određena pravila i obrasce kako bismo bili dostojni ljubavi i poštovanja. Da moramo da postojimo na određeni način kako bismo imali pravo na postojanje.

I kroz sva ta pravila nekako se gubi ono jednistveno, autentično i neponovljivo u svakom ljudskom biću.

Poruka je „Nisi dovoljno dobar takav kakav si, ali ovo su uputstva kakav treba da budeš“.

Ta uputstva za život, poruke o tome kakvi treba da budemo i kako da se ponašamo dobijamo u najranijem detinjstvu, najčešće od roditelja, koji su ih nasledili od svojih roditelja i tako unedogled.

U transakcionoj analizi se ta „uputstva“ nazivaju drajveri, i ima ih pet, a to su:

Budi savršen!

Nema ništa loše u tome kada neko teži visokim ciljevima i želi da ostvari dobre rezultate. Problem nastaje kada neko svoja postignuća koristi da bi vrednovao sebe kao ljudsko biće. Takvi ljudi sebi i drugima postavljaju nemoguće standarde, teško im je da se opuste i ne uživaju u svojim postignućima.

Moraju uvek da budu u pravu i ne podnose kritike i sugestije.

Šta ljudi sa ovim drajverom govore sebi?

„Ako nisam savršen ne vredim ništa.“

„Niko ne može da me voli zato što nisam savršen.“

„Nikom neću dozvoliti da mi se približi zato što se stidim svoje nesavršenosti.“

„Ne smem da pogrešim.“

Požuri!

Ponekad je važno uraditi posao brzo, ali ljudi koje pokreće ovaj drajver uvek i sve rade brzo. Kreiraju situacije vremenske stiske, zatrpavaju se poslovima, nestrpljivi su prema sebi i drugima. Žive u uverenju da nemaju dovoljno vremena.

Sebi govore rečenice poput:

„Brzo, brzo, nema vremena!“

„Brže, nećeš stići!“

„Požuri, ne budi tako spor!“

Trudi se!

Trud svakako jeste važan faktor uspeha u obavljanju nekog posla ili postizanju nekog cilja. Ali, problem nastaje kada trud postaje sam sebi cilj. Ljudi sa ovim drajverom posao koji su obavili i sebe kao biće vrednuju ne prema rezultatima nego prema količini truda i napora koji su uložili. Posao ne vrednuju ako se nisu „pomučili“, i iz tog razloga su skloni da i od jednostavnih zadataka i situacija naprave teške i komplikovane, kako bi sve to „imalo vrednost“. Najčešće nisu uspešni u obavljanju zadataka, zato što su više usmereni na „pokušavanje“ i „trud“ nego na sam zadatak.

Omiljene uzrečice su im:

„Bez muke nema nauke.“

„Ništa ne pada s neba.“

Budi jak!

Život je ponekad težak, događaju nam se razne stvari, i dobro je imati snagu i sposobnost da „stisnemo zube“ i preguramo nešto. Oni koje pokreće drajver „budi jak“ veruju da uvek moraju da budu jaki, da nikada ne smeju da pokažu slabost. Oni imaju masku nepovredivosti i vrlo često ističu sa ponosom kako „ne dozvoljavaju da ih osećanja ometaju“.

Udovolji drugima!

Ljudi koje pokreće ovaj drajver su uvek na usluzi drugima, ne umeju da kažu „ne“ niti da odbiju nečiji zahtev.  Često su preterano uslužni, odriču se svojih potreba zbog potreba drugih, sebe uvek stavljaju u drugi plan i veruju da je potrebno žrtvovati se za druge.

Da bismo opstali u ljudskom društvu i da bismo se uklopili svakako je potrebno obraćati pažnju na druge ljude i voditi računa i o njihovim potrebama, ali je važno održavati ravnotežu davanja i primanja.

Svi ljudi ponekad teže visokim rezultatima, žure, trude se, ne pokazuju osećanja i ugađaju drugima. To ne znači da svi ljudi imaju sve ove drajvere. Ono što drajvere i ponašanje uzrokovano njima izdvaja je momenat prisile, „moranje“ da stvari funkcionišu na tačno određen način. Odaju ih izrazi poput „Uvek“, „Nikad“, „Moram“, „Ne smem“… i nedostatak fleksibilnosti u ponašanju.

Način prevazilaženja:

*svest o tome da „drajver“ postoji,

*svest o tome da je to uverenje netačno,

*želja da se prevaziđe,

*obraćanje pažnje na to šta govorimo sebi,

*strpljiva posvećenost promeni uverenja (nekada je potrebna stručna pomoć), kroz promenu rečenica koje upućujemo sebi.

Umesto „Ako nisam savršen ne vredim ništa“ važno je reći sebi nešto poput „Niko nije savršen, nisam ni ja. To je u redu. Ja sam dovoljno dobar i kada nisam savršen. Vredim i kada pogrešim.“

Umesto „Požuri!“, govoriti sebi „Imam dovoljno vremena.“, „Polako“.

Umesto „Ako se ne pomučim ovo nije vredno“ moguće je reći „Moguće je vrednost postići i sa lakoćom.“, „Uživanje u poslu je u redu.“, „Važan je rezultat a ne količina uloženog truda“…

Umesto „Niko ne može da me povredi“ pokušajte sa „Ja sam samo ljudsko biće, imam i snagu, ali i ranjivu stranu.“, „U redu je ponekad biti slab“, „Vredim i kada sam povređen“, „U redu je osećati razna osećanja“…

Umesto „Moram da udovoljavam drugima“ moguće je reći „I ja sam važan, imam pravo na svoje potrebe“, „Imam pravo da kažem „ne““, „U redu je da mi neko ugađa“…