Ovo je neko kucao u Google i dospeo na moj blog.
Pisala sam već o „emocionalnim vampirima“ ali tema postavljanja granica u odnosima sa ljudima je neiscrpna.
Planirala sam da pišem o tome, kad stignem i dođe mi inspiracija, a onda sam, tražeći nešto u istoriji fb profila pronašla status koji lepo odgovara na pitanje, bar onaj deo koji se odnosi na ljude koji nam „kradu energiju“ kukanjem i samosažaljevanjem.
Znate one ljude što se nekako diče svojim tužnim pričama? Čekaju prvu priliku da vam je serviraju. Nose ih kao neko ordenje i kao da očekuju poseban tretman jer život nije bio fer prema njima.
Svi ostali su nezasluženo i nepravedno srećni i ničije nevolje nisu ravne njihovima.
Svi ljudi koje sam do sada malo bolje upoznala, što profesionalno što privatno, imaju neke svoje muke, tuge, nevolje, izazove. Zdravstvene, ljubavne, porodične, poslovne, finansijske. Neko vreme sam se silno iznenađivala pričama nekih šajni hepi ljudi, šta su sve doživeli, preživeli, pregurali preko svojih leđa… i dalje su srećni, žive, smeju se, plaču, bore se….
Sad se više ne iznenađujem.
Sad znam da se mi ljudi ne delimo po tome da li je život bio fer prema nama ili ne, nego kako se nosimo sa događajima i nevoljama koji su nam se našli na putu.
Da li ih koristimo kao izgovor da se predamo i kamčimo neku milostinju od drugih, materijalno ili emocionalno, ili nastavljamo da živimo uprkos svemu.
Da li sebe definišemo kao žrtve okolnosti ili kao borce koji znaju da život nije uvek ružičast, ali volimo ga i živimo uprkos tome.
I kako vreme prolazi sve manje saosećanja i strpljenja imam za ove prve, izbegavam ih kad god je to moguće, želim im sve najbolje, ali što dalje od mog sokaka. A sve više ljubavi i divljenja imam za ove druge. Koji život žive, i svoje terete nose dostojanstveno, ne kriveći nikog i ne očekujući beneficije.
I od kad sam takva, „bezosećajna“, mnogo više energije imam, mnogo više se smejem i uživam u svom životu, koji nije uvek šajni hepi, ali je moj, i volem ga i ne dam više nikom da ga truje svojim „tužnim pričama“.
Ovo ni slučajno ne znači da nikad nisam u društvu nekog ko nije „pozitivan“. I sama sam nekad neraspoložena, nekad mi treba da pričam o nekom problemu ili nečemu što me muči i brine. Nekad mi treba rame za plakanje.
I tu sam za nekog ko je u problemu i kome treba podrška. Ljudski je.
Ali, vodim računa o tome da se ne „upecam“ na nečiju tužnu priču, naučila sam da razlikujem stvarna osećanja od jadna ja životnog scenarija.
I ne dozvoljavam bilo kome da mi nameće osećanje krivice što sam srećna i uspešna.
Poštujem svačiji izbor da svoj život živi kako najbolje zna i ume, ali ne dozvoljavam nikom da me ubeđuje da život mora da bude patnja, muka i niz nepravdi.
I stvarno je sve mnogo lakše i lepše. Mnogo više energije imam za sebe i ljude do kojih mi je stalo.
Baš ovako. A ovo o čemu Branka piše, isto je zanimljiva pojava.
A, vala, mene ovi, o kojima Jelena napisa tekst, nađu. Ili ja njih. Kao magnet: u prevozu, putovanjima, bolnice stvorene za ovo, evo, danas u crkvi. Ali da se razumem sa Brankom, nisam ovaj tip nesnalažljiv za tuđe sreće, pa da mi prilaze samo ,,kukači,,. ?
Sreća, pa ovakva ipak više sam uz ljude s kojima uzajamno punimo baterije ili ih održavamo punim.
I sreća da se pokazalo da ljudi osete u meni nešto, otvore dušu i budu spremni da se pri opraštanju i nasmeju i pokrenu. Živnu i mene ne iscrpe.
Ipak, veliko je iskušenje, problem, imati prijatelja koji je ovakav, a nije spreman da živne. Tu počnem da se razmišljam kako preseći vrpcu, teško mi da nekome prenesem radost koju vidim u mnogim stvarima koje taj neko smatra sitnicama i nije spreman da ih prihvati.
Ključno, ovo što si napisala: KAKO se nose s nedaćama, tu napravimo razliku među ljudima.
Meni su zanimljivi i oni drugi ljudi, koji su retki, ali ima ih. To su oni koji su uvek tu da pomognu kad ste u nevolji, koji vam se prvi nadju u nesreci i na koje mozete uvek da racunate, ali izbegavaju vas kad su u pitanju veselja, srecni dogadjaji. Uglavnom i sami depresivni, kao da se ne snalaze kad je sreca u pitanju, tudja ili njihova. Poznajete li takve? 🙂
Ja ne zaobilazim ljude koji ne znaju da se nose sa problemima, imam nekog bliskog ko je hipohondra. I svima kuka samo meni ne, zato sto sam ja shvatila u cemu je problem. Dok je drugi smatraju energetskim vampirom meni je ona smjeh i radost. Lako je zaobici nezadovoljne ljude. Treba nekad dati djelic svoje za necije dobro i shvatiti gdje je problem. Svako se ubaci u ulogu žrtve kad shvati da je citav život zivo za druge, da je usput izgubio sebe. Nismo svi isti, i ne mislimo istom glavom niti hodamo istim putevima. Ali svi bi trebali da imamo empatiju prema drugima i naravno ne mislim da treba uništiti sebe da bi nekoga digao ali svakako mu treba pružiti ruku a ne zaobici ga. Ugl Jelena ti si divna i ja te uglavnom podrzavam. Ovo je samo moje mišljenje. :-*
Slažem se da treba pomoći nekom ko je u nevolji, to nije sporno. Kada stalno slušamo nekog kako se stalno žali i jadikuje ne pomažemo mu, naprotiv.
Naravno da im pomazemo ako odobravamo njihovu lošu stranu, htjela sam reci da im možemo pomoći da vide neke druge stvari. Ponovo to je sve individualno. Nekom se može pomoci nekom ne i sa druge strane neko moze pomoci neko ne. Ali svakako svakom bih pomogla ako mogu brzo se da li to vredi i naravno ako ne vredi onda čuvas sebe a ako vredi to je divan osjećaj. U zadnje vrijeme cesto se spominje dobro je biti sebican i čuvati sebe, ja sam za empatiju. Fino je primati a uzviseno je davati. 🙂
Greska msm naravno da im ne pomažemo podržavajući njihovu losu stranu
I ja sam za empatiju i slažem se da je uzvišeno davati. Nekad je ipak potrebno i frustrirati bližnje, i na taj način im pomažemo. Nekad ih nedavanjem pažnje i podrške za utapanje u problemima podržavamo. Sve to naravno procenjujemo iz situacije u situaciju, nema instant recepata i rešenja u međuljudskim odnosima.
Apsolutno se slažem 🙂
Ja bih bas bolela da vas upoznam i popricam sa Vama.
Konkretno vezano za ovu temu, uplasila sam se da nisam jedna od tih ljudi. Pa se setih da nisam ponosna na tragedije u svom zivotu, nego na nacin na koji sam podnela i iznela sve sto se izdesavalo. Mislim da se ljudi radjaju kao optimisti ili kao pesimisti. Naprosto jenekom casa do pola puna, nekom deluje prazno i to je tako. Ja nisam veliki optimista, mozda vise sanjarim nego sto sam realna, ali definitivno postoje ljudi koji me vuku na dole. Prosto covek mora prvo sebe da voli i sebi sve zelje da ispuni.
Ako ne damo sebi prvo, necemo imati sta pruziti ni drugima.
Pozdrav 🙂
„Ako ne damo sebi prvo, necemo imati sta pruziti ni drugima.“
Upravo tako. Veliki pozdrav i vama 🙂
Imam dečka s kojim živim i jako je negativna osoba dok sam ja s druge strane jako pozitivna osoba. Svaki dan moram s njegove strane slušati raznorazne loše vijesti iz svijeta, njegova loša razmišljanja i stavove. To me jako iscrpljuje i deprimira no ja ga volim i već sam mu milijun puta rekla da me ne zanimaju te stvari i objasnila mu, lijepo smo razgovarali no imam osjećaj da me ne shvaća i kaže mi kako sam sebična i da ne živim u realnosti, dok ja samo ne želim sama sebe upropaštavati s takvim stvarima. Ne znam što da radim..nadam se da će me shvatiti jednoga dana, a htjela bih i njemu pomoći jer ga to jako uništava.
daj mu da procita ovaj tekst, mozda tek pri citanju (jer covjek je i vizuelno bice, a slusanjem ne upija sve receno, vec tek koji procenat)! Mada mislim da diskusija o „losim temama“ drugih ljudi/zemanja nije isto sto i trazenje paznje drugih ljudi kroz jadikovanje o vlastitom zivotu (o cemu ovaj tekst govori), jer tvoj decko mozda pokusava da kroz diskusiju podje do rjesenja problema tih ljudi (bar u lokalnoj zajednici).
Hvala na divnom tekstu.Pronašla sam se u istom.Nekako uvek imam razumevanja za tuđe probleme,saosećam sa njima i na taj način gubim toliko energije,da jednostavno ne mogu da se nosim sa sopstvenim problemima.S’ vremena na vreme imam utisak da pojedine osobe misle da sam zapravo najsrećnija osoba na svetu i u tim momentima se jako loše osećam i povlačim. u sebe.Probaću da budem (kako ste već napisali) bezosećajna.Nadam se pozitivnim rezultatima.Pozdrav.:)
Držim palčeve za umerenost u davanju 🙂 Veliki pozdrav
Kako je moguce nekoga nazvati „emocionalnim vampirom“?To je vrlo ružno i ako nekoga možemo tako posmatrati,to govori o nama samima.Ne mogu takav termin da prihvatim.
Slažem se Miona, to sam i napisala.
Ima ljudi koji, iako su mnogo toga realno lošeg doživeli, ne opterete uopšte svojom pričom i onih, koji naprave nepotrebnu dramu oko sitnice, ma oko svega, e takvi najčešće kradu energiju. Ako vas opterećuju članovi porodice, njima skoro uvek više treba zagrljaj i ljubav, od bilo čega drugog, samo ne umeju to drugačije da izraze…
Da, i zato im treba dati ljubav i zagrljaj, i ne ohrabrivati ih da nastave sa kukanjem i žalbama.
imam mali problem. Kada počnem proučavati neku knjigu odmam mi se javi jaka pozitivnost istog trenutka. Već slijedeći dan sve se vraća u pređašnje stanje. I taj osjećaj se više ne pojavljuje, o čemu se radi zar nisam toliko svijestan da mogu zadržati neko osjećanje bar malo duže. Mislim postignem emocionalno zadovoljstvo tog trenutka ali već slijedeći dan se vraćam na staro
To je normalno u procesu učenja i promene, treba vremena (i rada) da se izgrade nove navike.
A ja sam mislila da sam jedina koja vise nema strpljenja za ljude sa navedenim stilom ponasanja. Hvala Jelena.
Molim 🙂
Draga Jelena, ovaj tekst ti je za deset plus, mnogo mi se dopada. Slazem se u potpunosti sa svim sto si napisala, lepo si objasnila. Veliki pozdrav. 🙂
Hvala draga Lidija, veliki pozdrav i tebi 🙂
Kako se zaštititi od kradljivaca životne energije?
Jednostavno, umaći kalupu svakodnevnice. Iz života izbaciti sve ljude koji nas čine anksioznim, iz kuće izbaciti televizor, iz ruku ispustiti novine. U svakom danu pronaći recept za srećan život.
P.S. Hvala na još jednom divnom tekstu!
Molim, zadovoljstvo mi je 🙂
Svaka ti je reč istina. A šta da radim ako je taj „kradljivac“ rođena majka…?
Isto kao i drugi, ne slušati „tužne priče“, ok je i otvoreno reći….tražiti neke lepše teme…ne prihvataju to u početku i ljute se, nazivaju nas sebičnim, ali vremenom prihvate, uglavnom, i budu zahvalni.
Znam da nije lako, ali jeste moguće.
Lepo rečeno. Ne biti otirač. Čuvati energiju za bitne stvari. 😉
Baš tako 🙂
Ako budes u mogucnosti pogledaj rad Teal Swan, pozdrav
Pogledaću, hvala.
A šta ako je taj vampir član uže familije? Šta ako ih je Više sa kojima si stalno u kontaktu? Šta ako ti je toliko stalo do njih da ne možeš tako lako da se okreneš i ne slušaš? Naravno da je lako skloniti se od nebitnih vampira ili kradljivaca, šta raditi ako si okružen njima i voliš ih kao sebe? Onda ne možeš tako lako da se odlepiš od toga, i da li bi se odlepila svoje porodice kako bi bila nasmejana, šta bi radila u slučaju da svi oko tebe tonu u mrak a ti to ne želiš? Gde su ulozi u tim slučajevima? Postavih previše pitanja, ali eto ako imaš odgovore svaka čast 🙂
Prvo, ne nazivam takve ljude vampirima 😉
Baš zato što mi je stalo do nekih ljudi, neću da učestvujem u njihovom samosažaljevanju, nekima sam to i rekla, jasno i glasno. Prvo su malo bili ljuti na mene, a sada su mi zahvalni. To ne znači da ne slušam nekog ko ima problem i kome treba podrška.
Nikom neću pomoći ako potonem zajedno sa njim….uvek za nekog ko mi je blizak učinim sve što je u mojoj moći, ali učestvovanje u samosažaljevanju nije pomaganje, to je odmaganje.
Nije lako gledati kako je teško nekom koga volimo, i kako sebi čini loše, ali na žalost nekada ne možemo da pomognemo…
Naravno, ali recimo – te osobe ti nabijaju grižu savesti što ti je lepo, osećaš se loše kada uživaš jer oni pate a ti si sebičan. Volite se, najbliži ste ali eto, piješ lekove za smirenje svaki put kada se vidite ili čujete. Jako im je teško i srce ti se cepa kada na to pomisliš, a ne rade ništa da im bude bolje. Nalaze izgovore da se ne pokrenu. Pričao si, radio šta si mogao, pokušao da promeniš ali ništa. Šta onda? Imaš neki trik? 😀
Naravno da imam trik 🙂 nije baš jednostavan za uvežbati, ali definitivno radi.
Trik se sastoji u tome da ne prihvatimo grižu savesti i krivicu koju neko želi da nam nametne.
Zapitajte se- da li sam ja sad nešto skrivila, da li sam nekako doprinela tome da nekom bližnjem bude loše? Ako niste, nema mesta krivici.
To što ja uživam ne povećava ničiju patnju, naprotiv, pre ću tako nekog inspirisati nego da se solidarišem i patim bez razloga.
Žao mi je naravno kad je nekom teško, ali ne dozvoljavam da mi to bude jedino osećanje, i neću da zaustavim svoj život…to nikom ne bi činilo dobro.
Ima jedna divna priča na tu temu.
Kaže starac svome poslušniku: „Kada vidiš drugog čoveka da se davi u živom blatu, ne daj mu ruku, već štap“. Poslušnik se začudi: „Zašto štap?“. A starac odgovara: „Ako zaista želi da se spase, uhvatiće se za štap kao davljenik za slamku. A ako ne želi da se spase, želeće da i tebe povuče za sobom, ali neće moći, jer mu nisi dao ruku. Sinko moj, prvo vidi da li čovek hoće da se spase, pa mu tek onda pruži ruku, inače će i tebe za sobom da povuče“.
Upravo tako!
Da, postoji tako nešto, tzv. emotivni vampirizam… Ali samo ako sam ja takvom jednom vampiru takođe pružila ruku. Na kraju krajeva, sve se dešava uz naš pristanak. 🙂
Svidja mi se i prosledila sam je,ali tek nakon drugog citanja sam shvatila…..ovu temu kao da sam ja pisala,Hvala u ime svih nas kojima nedostaje dar da misli i razmisljanja pretocimo u ovakve tekstove :
)
Oduvek su ljudi imali tužne priče,ali je život bio manje zahtevan.Zahtevan je bio oduvek,ali u današnjem vremenu mogućnosti,tj,nemogućnosti za sve,ljudima se potenciraju negativne misli.Ne treba bežati od svakoga.Doduše nismo mi ti koji treba da lečimo,ali da utešimo i skrenemo da pravi put,zašto da ne.Nekada je potrebno samo to da nekome razbijemo tu negativnost rečima:nisi ti sam,svi imamo neki problem,ali ne pričaj stalno o tome,rešavaj ga.Ne žali se okolo,ljudi to ne vole i izbegavaćete.Ima naravno i onih koji traže probleme,bilo gde.Ti su problem za okolinu.Od tih treba bežati,Evo i ja pokušavam i lepše se osećam,ali kad sretnem tu osobu koja me jede,iako se ne žali,gledam je kao potencijalnog žderača.Ma koliko pričala sa njom,i ma koliko shvata da neću to,ipak joj izleti nezadovoljstvo,prema svemu.E,pa kad je tako bežim glavom bez obzira.
Nismo svi isti i ja sam došla do nekih saznanja kroz veliku duševnu borbu.Posle niza loših godina,trudim se da budem pozitivna,osmislim šta ću dalje.Kod psihologa ne bih išla,jer samo ćute,puste te da se ispričaš i daji lekove za smirenje.Dobar prijatelj je najbolji iscelitelj.
Često se seti onog: „Slično se sličnom raduje!“, svaki put kada se priputam:“Zašto baš uvek na mene nalete oni kojima ne mogu reći ne?“ Oni koji me „pogode“ svojom nesrećom i na koje „utrošim“svu svoju energiju u želji da razumem i „nađem se“!!! Oni koji uzmu sve, a pri tom znaju i da nabace grozni osećaj krivice…Ponekad sam skrivala svoju radost, sitne pobede, sreću čuvala za sebe, ne bi li nekom zasmetala. Preispitivala sam sebe, krivila zbog nečijeg tužnog lica i suze u oku…ALI…Nakon dužeg perioda života u takvom okruženji, ponavljanja sličnih situacija, svatih da takvi vape za „ulogom žrtve“…Ako to nisu, ne snalaze se u svakodnevici!!! Baš njima uvek se desi nešto što je bolnije i teže nego u tuđim životima…a uvek se sete da napomenu:“ Ne zaboravi kroz šta sam sve prošla/prošao!!!“
Vremenom sam shvatila da ja tu ne mogu… ama baš ništa…jer oni to ne žele. Ne izlaze iz okvira, rama iz kojih „slikaju“razumevanje tuge…Prolaze kroz iste priče, ponavljaju ih kao dosdni refren…Žao mi je, ali ponekad je valjda i prirodno reći: „DOSTA JE BILO, NE MOGU!!!“
Na kraju…znam da svakom želim dobro,da nikome ne bih na zao učinila! Ja samo „IMAM SVOJ MALI SVET“…i valjda nije greh (u)živ(a)eti u njemu?
Sve je to tako i ja sve to znam☺! Ali kad sam kao sundjer za negativne ljude i tu njihovu bljak energiju,samo da prodje neko na ulici pored mene ja to osetim i sve pada u vodu. Trudim se al vise neznam kako da izadjem s tim na kraj(mozda neki oklop da nosim)!
Jos jedan divan tekst <3
Drago mi je, hvala 🙂
Krivca je najlakše pronaći , al’ nekako mi lakoća ne prija 🙂
Hteli ne hteli , ljudi sa negativnim stavom ima na svakom koraku , iskaču iza svakog ćoška ( valjda je takva moda, ko bi ga znao ). Nekad mogu da saslušam , al’ često znam i da progunđam ( nisam džabe gunđalo :). Činjenica je da se mnogo toga ne može promeniti na globalnom nivou , no sigurna sam da svako za sebe može pronaći nešto što će olakšati težinu života. Šta ? E i da znam ne bih kazala , jer najslađe je kad sam to pronađeš. Nije lako , al’ je tako 🙂
Pa da 🙂