Negde pred kraj osnovne škole počela sam da se bojim pasa. Sećam se plakata na školi sa slikama besnih pasa razjarenih čeljusti. Nikada me nijedan pas nije ujeo, imali smo pse kao kućne ljubimce i nisam se bojala sve dok nisam videla taj plakat. Ne kažem da je taj plakat uzrok mog straha, ali svakako jeste bio okidač. Moguće je da sam na pse usmerila sve strahove koji su se nakupljali u meni i rasli, a nisam znala kako da izađem na kraj s njima.
Strah je postepeno rastao i vremenom narastao toliko da sam se bojala i malih očigledno bezopasnih pasa. Osećala sam paničan strah, strah koji je prerastao u fobiju. Kada bih u daljini ugledala psa ukopala bih se u mestu i nisam smela da prođem.
S obzirom na to da susreti sa psima nisu bili toliko česti, i da mi strah nije značajno remetio život, ni moji roditelji ni ja to nismo videli kao neki veliki problem koji zahteva rešavanje.
Nismo tada znali da postoje psiholozi i psihoterapeuti specijalizovani za rad sa fobijama. Nismo znali da postoje razni efikasni pristupi koji fobije rešavaju u relativno kratkom roku.
Pre nego što vam ispričam priču o tome kako sam se oslobodila straha, nekoliko rečenica o strahu, kada je potrebno oslobađati ga se a kada nije.
Nije svaki strah loš
Strah, kao i bilo koja druga emocija, nije po sebi ni dobar ni loš.
Strah koji osetimo u situaciji koja jeste opasna i ugrožavajuća je dobar. To je signal da je potrebno da se sklonimo iz situacije ili se na neki drugi način zaštitimo.
Adekvatan strah nas motiviše da preduzimamo aktivnosti koje će nas zaštititi. Strah roditelja od opasnosti interneta po decu je realan. Pored mnogih dobrih strana, vrebaju i mnoge opasnosti i neki ljudi sa ne baš dobrim namerama.
Strah je loš kada nije izazvan realnim opasnostima i kada nas blokira i zaustavlja.
Pored načina koji sam opisala u ovom tekstu, postoje i drugi načini prevazilaženja i savladavanja straha.
Bez obzira na to da li je realan ili nerealan, adekvatan ili neadekvatan, strah je prvo potrebno osvestiti i priznati sebi, a zatim krenuti ka načinima da ga se oslobodimo.
Najgore što možete da uradite je da krivite sebe zato što osećate strah i da ga ignorišete. Možda vi kao odrasla osoba ne vidite razlog za strah, možda strah oseća dete u vama, koje ne zna sve što znate i kom je potrebna zaštita i umirivanje.
Teranje sebe da ne osećate strah retko kad urodi plodom. Potiskivanjem on postaje sve veći i počinje da iz pozadine vlada vašim životom.
Potrebno je priznati ga sebi, svi se ponekad i nečega bojimo. Kada je dovoljno veliki da nas zaustavlja i blokira, kada nas sprečava da u potpunosti živimo i uživamo u životu, potrebno je posvetiti mu pažnju i tragati za načinima prevazilaženja.
Nekad to možemo sami, nekad uz pomoć porodice i prijatelja, a nekad je potrebna stručna pomoć i podrška. To je u redu. Niko nije kriv što nešto ne može da savlada samostalno.
Kako se osloboditi straha?
Moj tata nije znao da postoji nešto što se zove metoda sistematske desenzitizacije, ali je uspešno primenio na mom problemu.
Kako?
Tako što je jednog dana došao kući i doneo medeno čupavo štene nemačkog ovčara.
Foto: Kinjeng Submiter
Svi smo se zaljubili u njega na prvi pogled. Voleli smo ga i negovali, a on nam je uzvraćao ljubav onako kako to samo psi umeju.
Nazvali smo ga Gas, ali je vremenom postao Gasi.
Od pufnastog krznenog zamotuljka vremenom je izrastao u velikog i lepog psa. Bio je dobar i druželjubiv, ali i zaštitnički nastrojen.
Uz Gasija je moj strah počeo da bledi i vremenom je potpuno nestao. I danas se uplašim kad vidim psa koji mi izgleda opasno, ali ne paničim. Ne bojim se više svakog, i najmanjeg psa.
Redovne šetnje sa Gasijem su doprinele tome da se osećam sigurno i bezbedno. Upoznajući njega počela sam da razumem i druge pse. Počela sam da pravim razliku između opasnog i bezopasnog. Moja ljubav prema psima je narasla toliko da je prevazišla neosnovane strahove.
Metoda sistematske desenzitizacije se ogleda u tome da se po malo, u meri u kojoj nam je podnošljivo, izlažemo situaciji, biću ili predmetu koji nam izaziva strah. Kroz kontinuirani kontakt neosnovani strah se smanjuje, navikavamo se i shvatamo da je bezrazložan, da nismo u opasnosti.
U slučaju mog straha od pasa to je bila krznena pufnica Gasi, koji je porastao u velikog, lepog i dobrog psa.
Gasi je dugo živeo sa mojom porodicom, doživeo je lepu starost i više nije sa nama, bar ne fizički. Zauvek će biti sa nama u našim srcima, sa svim lepim uspomenama koje nam je omogućio i sa svom ljubavlju kojom nas je darivao. Setim ga se svaki put kada osetim neki strah, i sama pomisao na njega me umiri i ohrabri.
Moguće je osloboditi se svakog straha
Iskustvo sa oslobađanjem straha od pasa me je inspirisalo da se na ovaj način oslobađam i nekih drugih strahova.
Na primer, straha koji me je zaustavljao u pisanju. Oduvek sam volela da čitam i pišem i dugo želela da napišem knjigu o psihologiji koja će koristiti ljudima. Godinama sam u računaru imala folder „knjiga“ koji je zvrjao prazan. Više puta sam pokušavala da počnem sa pisanjem, ali nisam se pomerala od prazne prve strane. Strah da to što imam da kažem nije zanimljivo drugima, strah da ću uložiti mnogo vremena i rada i doživeti neuspeh i strah da nisam dovoljno dobra u pisanju su me zaustavljali i blokirali.
U tekstu „Može li se živeti od ljubavi“ sam opisala primenu metode sistematske desenzitizacije u slučaju straha od javnog pisanja
U februaru 2008-e godine sam na Fejsbuku napravila stranicu Emocionalna inteligencija na kojoj sam prvo postavljala citate koji su mene inspirisali, zatim po neku moju misao, pa nekoliko mojih rečenica. Lepe i pozitivne reakcije su me ohrabrile, pa sam počela da pišem i prve tekstove. Logičan sled je bio- blog.
I sada se sećam tog dana kada sam sama, na Bloggeru napravila svoj blog. Nastavila sam da pišem, ljudi su nastavili da čitaju, i cela ta priča oko moje dve ljubavi, psihologije i pisanja, je počela da poprima sve više smisla i da postaje sve realnija.
Nakupila sam dovoljno realnih pozitivnih iskustava sa pisanjem i objavljivanjem i strah od neuspeha i nerazumevanja je nestao. Sada slobodno pišem sve što mislim i osećam i sve što želim da podelim sa drugima.
Rezultat ove uspešne akcije oslobađanja od straha je knjiga Putovanje u središte srca 🙂
Sa strahovima koje ostali smatraju smesnim sam se izborila postavljajuci sebi pitanje da li ce me ta aktivnost ubiti, da li je neko npr. umro od mraka. Zvuci smesno, ali mi je cesto pomoglo, i bilo je jako jednostavno. Sa slozenijim problemima predlazem neku terapiju, ipak je lakse podeliti problem.
Jako mi je drago kad procitam nesto sto me podsjeti na moja iskustva.Jos mi je draze kad procitamna vasem blogu jednostavne savjete i rjesenja za svakodnevne probleme.
Vezano za strah mogu samo reci da je jako vazno o strahovima govoriti, strahovi se na taj nacin prepoznaju i mogu se , ako je potrebno i prevazici.
Mislim da je najvaznija samospoznaja kada se radi o strahu, takodje je vrlo bitno strah objasniti kao jednu normalnu, svakodnevnu emociju a ne , na zastarjeli nacin, kao nesto cega se treba stidjeti.Cim se na taj nacin strah objasni , lakse je priznati samom sebi da je strah upravo blokada za mnoge akcije..
Hvala najljepsa, za lijepu pricu o vasem psu.Na isti nacin je i moj muz kao i vas otac, bez naucne spoznaje o strahu, rijesio takve probleme u djetinjstvu nase djece, kupio im je psića.Ja sam mu jako zahvalna na tome iako sam bila ispocetka protiv kupovine…♥♥♥
Kada svesno zelimo da napredujemo kao osobe, potrebno je da se izborimo sa strahovima ili za pocetak da pokusamo da ih ublazimo. Slazem se da je prvi korak u tome priznavanje ili, mozda je bolje reci, uocavanje nasih strahova. Kada shvatimo da su prisutni i da nas blokiraju, treba da se uhvatimo ukostac sa njima. Naravno, nekome je potrebna podrska prijatelja ili drugih bliskih ljudi, kao sto je u Vasem slucaju bio Vas tata. Zaista je divno sto je primenio pristup da ljubavlju odagnate ili bar ublazite svoj strah. Ali najveci deo posla je bio na Vama. Ipak ste Vi bili ta osoba koja je svesno radila na tome da se oslobodi fobije.
Slazem se da nije svaki strah los. Najbolji je onaj koji nas pokrece na akciju.
Drago mi je sto ste se posvetili pisanju i sto citamo divne tekstove jer zaista imate sta da kazete!
Hvala Kockice 🙂
U osnovnoj školi sam pisala pjesme, ali me je toliko bilo stid da ih čitam na literarnoj sekciji da sam ih davala drugarici koja je išla na sekciju i ona ih je potpisivala svojim imenom (uz moju dozvolu, naravno). Kasnije su te pjesme okačene na zid škole, valjda su bile dobre. 🙂 Prvi put razmišljam o tome. Bila sam dobar đak, ali pasivna.
Sad sam odrasla, imam anksiozni poremećaj, naročito je izražen u socijalnim situacijama, zato izbjegavam da idem na roditeljske, u kafiće… Znam da je izbjegavanje pogrešno i da hrani strah. Stalno mi treba neko, nečija podrška, bilo da je u pitanju obična šetnja… Kad sam u nekom društvu, nemam potrebu da pričam, samo moji najbliži prijatelji imaju uvid u moje osobine. Mnogi ljudi imaju pogrešan prvi utisak o meni. Lakše mi je da se izrazim ovako pismenim putem, nego da govorim. Kao dijete sam bila zanemarena od strane roditelja, bili su strogi, bez nekog izražavanja emocija, osim kad su kritike bile u pitanju, naročito od strane majke.
Ja sam sad majka i svoje dijete obasipam ljubavlju, kad ga kritikujem naglasim mu da ga bezuslovno volim… to je ono što je meni nedostajalo i sad mi nedostaje, pa vidjećemo kako će ispasti. 🙂
Samo napred, sve to može da se reši 🙂
Felicita, skoro da ste mene opisali svojim komentarom. Posebno ovim delom …“Kad sam u nekom društvu, nemam potrebu da pričam, samo moji najbliži prijatelji imaju uvid u moje osobine. Mnogi ljudi imaju pogrešan prvi utisak o meni. Lakše mi je da se izrazim ovako pismenim putem, nego da govorim. Kao dijete sam bila zanemarena od strane roditelja, bili su strogi, bez nekog izražavanja emocija, osim kad su kritike bile u pitanju.“ Mnogo mi je vremena trebalo da shvatim da su nam strahovi dati i zadati kao vrsta orijentira, da im treba poći u susret, kao i da nakon njihovog uspešnog prevazilaženja slede postignuća koja nekada neočekivano nadilaze naše najveće snove.
Jelena, Vaše prevazilaženje straha od javnog pisanja je veoma inspirativno. Pravi primer i podstrek svima da aktivno rade na sebi.
I ja sam se potpuno pronasla u komentaru. Imam socijalnu anksioznost, toliki strah da ne smem telefonom da stupam u kontakt sa nepoznatim osobama, a pisanjem se mnogo lakse izrazavam. Pritom, moja profesija zahteva neku vrstu javnog nastupa, zbog toga sam nekoliko puta davala otkaz. Naisla sam na malo razumevanja cak i od bliskih ljudi. Eto, prija da procitam slicna iskustva. E da, i fobija od pasa je prisutna oduvek. Hvala, Jelena, na tekstu 🙂
Drago mi je što vam je tekst prijao 🙂 socijalna anksioznost može da se prevaziđe, retko samostalno, češće uz stručnu pomoć.