hrana uteha

Emocionalna higijena za vitak stas

Tešenje hranom je jedan od glavnih uzroka neuspelih dijeta i pokušaja oslobađanja od viška kilograma.
Ako je problem viška kilograma uzrokovan nepravilnom ishranom i manjkom fizičke aktivnosti, rešenje je u promeni ovih faktora.
Pravilna uravnotežena ishrana i redovna fizička aktivnost.
Ništa lakše, reklo bi se. Pa ipak, višak kilograma je mnogima problem. Ne uspevaju da ga reše. Ne uspevaju “da se kontrolišu” kad je hrana u pitanju.

Poznato je da hrana ima veliku psihološku i emocionalnu važnost. Mnogo je više od pukog sredstva za preživljavanje i funkcionisanje tela. Hrana za različite ljude ima različita značenja.

Hrana kao uteha

Razlog zašto su mnogobrojne dijete neuspešne je taj što mnogim ljudima hrana služi kao uteha.

Da, hrana ima tu moć da nas umiri i uteši, ima moć da otupi neprijatna osećanja. Ali, samo privremeno. I sa posledicama po vitku liniju i zdravlje.

hrana uteha

Mnogo je lakše u stresnim i teškim periodima posegnuti za nekom grickalicom. Život nije fer, i zato se ne tešimo zelenom salatom sa rukolom, brokolijem i tikvicama. Ne, tešimo se hranom koja u sebi sadrži šećere i ugljene hidrate. Hrana koja nas, pored toga što je kalorična, usporava i čini truntavijima. Smanjuje želju za kretanjem. I tako upadamo u jedan začarani krug “tešenja” hranom. Na taj način pored osnovnog problema, situacije ili emocije sa kojom nam je teško da izađemo na kraj, pravimo dodatni problem.

Kako rešiti ovaj problem? Kako prestati sa tešenjem hranom?

Prvi korak je da priznamo sebi da hranu zloupotrebljavamo kao utehu i način da pobegnemo od problema. Da priznamo sebi da nam je nešto teško, da nas nešto muči ili tišti. Da priznamo sebi da smo ranjivi i da nam treba uteha.

Sledeći korak je da pronađemo adekvatne načine da utešimo i podržimo sebe.

U “TED govoru Zašto je važno da primenjujemo emocionalnu prvu pomoć? psiholog Guy Winch govori o tome kako kada se povredimo fizički stavljamo flaster na ranu i čuvamo je dok ne zaceli, kako praktikujemo higijenu tela ali se ne bavimo higijenom duše.

Kaže da kada neko polomi nogu niko mu neće reći- ma samo nastavi dalje, to je sve u tvojoj nozi. Ali, kada je neko tužan ili depresivan velika verovantoća je da će čuti- ma, samo nastavi dalje, sve je to u tvojoj glavi. Jeste, u glavi je, ali to nije razlog da sebi ne pružimo i da za sebe ne tražimo negu i podršku.

Psihološke povrede doživljavamo mnogo češće nego fizičke, ali ih ne doživljavamo kao takve i ne pridajemo im dovoljno pažnje.

U svom govoru Guy Winch ukazuje na tri vrste povreda sa kojima se srećemo:

  • usamljenost
  • neuspeh
  • odbijanje

Kada smo usamljeni, postajemo osetljiviji i mnogo teže izlazimo na kraj sa stresom. Rešenje je naravno aktivno održavanje društvenog života. Stvaranje kruga poznanika i prijatelja sa kojima ćemo moći da provodimo vreme, učestvujemo u raznim aktivnostima i podržavamo jedni druge kada je to potrebno.

Nemojte čekati da vam se lep društveni život dogodi. Gradite ga i negujte.

Neuspeh je sastavni deo života, niko ne može da ga izbegne i nikom ne prija. Niko ne voli da doživljava neuspehe, samo što neki nauče da poneguju i ohrabre sebe nakon neuspeha, nauče lekcije i idu dalje. Neki drugi dozvole sebi da ih neuspeh zaustavi i parališe. Ostaju zagledani u neuspeh i cele sebe počnu da doživljavaju na taj način- kao neuspeh i promašaj.

Kada doživite neuspeh dajte sebi vremena da “prebolite”, potražite podršku i načine da prevaziđete neprijatnost.

Odbijanje  je, poput neuspeha, neizbežno i neprijatno. Bolno, da se ne lažemo. I zato kada se nađete u situaciji da budete odbijeni (a svi to dožive!)  budite blagi i dobri prema sebi. Priznajte sebi šta osećate i opet- potražite podršku.

Večera sa prijateljima je sigurno bolja i efikasnija podrška od pizze i velikog sladoleda.

Preporučujem vam da pogledate ovaj govor (ima prevod), inspirisaće vas u praktikovanju emocionalne prve pomoći koja, za razliku od tešenja hranom, pomaže stvarno i dugoročno.

 

 

Moje iskustvo je da hrana u kojoj uživam i koju jedem zbog uživanja ne goji, bez obzira na broj kalorija. Hrana kojom zatrpavamo neprijatna osećanja je hrana koja goji.

Više o tome možete da čujete u ovom videu, nadam se da će vam pomoći da hranu počnete da doživljavate na način koji je dobar za vas. Da u hrani uživate bez posledica 🙂

 

U proteklih nekoliko meseci sam se ubucila. Nisam debela, ali sam bila na dobrom putu da to postanem. Nemam ništa protiv ljudi sa viškom kilograma, ali na meni su počeli da mi smetaju i da mi se sve više ne sviđaju.

Pa ipak, i pored narastajućeg nezadovoljstva nisam ništa preduzimala da taj problem rešim.

Jednim delom sam osećala da mi odgovara što je tako. I sistematično sam svakog dana činila isto što me je dovelo do viška.

Malo sam se kretala, preko dana se hranila umereno i prilično zdravo, ali sam zato svako veče jela smoki i neki slatkiš.

U tekstu Siguran i zdrav način da se trajno oslobodite viška kilograma  sam napisala da ovakav stav pomaže u rešavanju problema:

Ovo je trenutno najbolje što znam i umem, imam problem i ne znam kako da ga rešim, ali saznaću. I rešiću ga. Zato što volim sebe. I biću strpljiva sa sobom. Zato što volim sebe i kada nešto ne znam, i kad mi nešto ne ide.

Primenila sam to i na sebe. Bila sam nežna prema sebi i strpljiva. Znala sam da postoji neki dublji razlog zašto tako sistematično stičem kilograme i znala sam da ću problem rešiti kada otkrijem taj razlog.

Odgovor sam dobila pre desetak dana, kroz jedan san.

Sanjala sam moju babu, Jelu, kako sedi na stolici, ispred laptopa i piše knjigu. Ja je gledam sa strane, srećna sam, kažem joj da mi je drago što je ponovo živa, da mi je jako nedostajala.

Odmah mi je bilo jasno koliko je za mene važan taj san, i koliko važnu poruku nosi. Radila sam na njemu sa koleginicom i došle smo do toga da sam potisnula tugu zbog babine smrti i da sam potisnula to koliko mi nedostaje. Nisam do kraja završila proces tugovanja i nisam dozvolila sebi da osetim ljubav prema njoj.

Na samom početku me je koleginica pitala kakav je bio moj odnos sa njom, i prvo što sam rekla je da je nisam nešto volela. Živela je blizu nas, ceo život je bila prisutna i često smo se svađale. Ona je meni govorila da sam veštica, ja sam njoj govorila da je babuskara. Nije bila nežna žena, nije bila pažljiva. Ali zato nam je kuvala, pravila rezance za supu i najbolju zeljanicu na svetu. To je bio njen način da pokaže ljubav, tek sad mi je to jasno. Mislila sam da me ne voli, pa sam “odlučila” da ni ja nju ne volim. Drugi razlog zbog kog je “nisam volela” je bio taj što je ona bila debela, i meni su braća još kao maloj govorila da ću biti debela kao baba Jela. Dečja posla, sad shvatam. Nisam htela da budem kao ona.

Ona je bila neobrazovana ali izuzetno pametna žena. Domaćica. Na usluzi mužu, deci i unucima. Nikada se nije šminkala i ulepšavala. U njenom sistemu vrednosti to je bilo pogrešno. Čestite žene to ne rade.

A ja….skroz drugačija od nje. Samo nas ime spaja. I višak kilograma.

Ona u snu sedi ispred laptopa i piše knjigu.

A ja u realnosti jedem smoki. Zato što je ona jako volela da jede smoki.

Kada ljubav ne priznamo, ona traži razne načine da se ispolji i pokaže. Neki nisu dobri za nas.

Kada ne odtugujemo neki gubitak, kada potisnemo nedostajanje, dešava se da se identifikujemo sa gubitkom i živimo ga svaki dan, na neki način, kao na primer jedući smoki.

U razgovoru sa koleginicom sam osvestila i doživela ljubav prema mojoj babi Jeli, tugu zbog njene smrti i to koliko mi nedostaje. Nedostaje mi njena zeljanica, nedostaje mi da mi kaže da sam veštica i da ja njoj kažem da je babuskara. Nedostaje mi da se posvađam s njom. Baš mi nedostaje. Isplakala sam se i tog dana, i više puta posle. Smejala sam se njenim biserima koji su mi odjednom navrli u sećanje. Osetila sam ogromnu ljubav prema njoj, i osetila se voljeno. Shvatila sam da me je volela na svoj način, i pokazivala mi je to kako je umela. U zeljanicu je stavljala baš baš puno spanaća. Zato što ja tako volim. Ipak me je volela.

Napisala sam da je bila neobrazovana, žena domaćica. Imala je  neku životnu mudrost i šarm koje sad tek vidim koliko sam volela kod nje. I bez mnogo škole je znala mnogo toga. O ljubavi prema sebi na primer.

prolepsati se

Potisnula sam ljubav prema njoj, potisnula sam tugu, potisnula sam nedostajanje….i smestila ih u višak kilograma. Na taj način sam je držala uz sebe.

Nakon rada na tom snu nijednom nisam jela smoki. Nisam poželela. Počela sam više da se krećem, uveče nisam gladna i već se polako primećuje promena. Trebaće mi neko vreme da dođem do kilaže koja je moja, koja meni prija i odgovara ali to mi nije toliko važno.

Važno mi je to što se sada osećam slobodno da je volim, slobodno da mi nedostaje i slobodno da budem ja, da živim svoj život. 

Sada znam da me je volela iako sam drugačija od nje. I sada ta njena ljubav koju osećam, i moja ljubav za nju ispunjavaju moje srce. Nemam više potrebu da tugu i nedostajanje zatrpavam hranom. I nemam potrebu da sebi ljubav pokazujem hranom.

Biće mi drago da u komentarima pročitam vaša razmišljanja i iskustva na ovu temu.

Pročitala sam Vašu knjigu, nisam oka sklopila od sinoć a radim od 14h i ne žalim 😀nakupila sam se energije za sto godina :)) svaka Vam čast 🙂 tražili su mi ljudi na čitanje i ne dam! ljubomorno je čuvam! 🙂  mogu samo iz moje ruke da bace pogled da ne bi oštetili moju amajliju za lepo raspoloženje i ispravno razmišljanje 🙂  hvala Vam 🙂  ”

putovanje u srediste srca

Cena knjige je  950 dinara  (+ troškovi dostave 264 din).

Šaljem je post ekspresom i stiže na vašu adresu u roku od dan-dva.

Cena za inostranstvo (sa troškovima dostave) je 15E plus provizija za Western Union, devizni račun ili PayPal

Pišite mi i naručite vaš primerak knjige.

 

Ovaj tekst je deo projekta Coca-Cola Bloggers Network Adria

 

Foto: debaird

Podeli sa prijateljimaShare on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestEmail this to someone

Jelena Pantić

Psiholog i autorka knjige "Putovanje u središte srca". Više od deset godina se bavim emocionalnom inteligencijom, pozitivnom psihologijom, psihologijom sreće i blagostanja i ljubavnim vezama. Volim svoj posao i uživam u tome da učim druge ljude da upoznaju i zavole sebe. Volim da podstičem klijente da istraju u ostvarenju svojih ciljeva i raduje me kada čujem da se neko, zahvaljujući između ostalog i meni, oseća bolje u svojoj koži i svoj život živi potpunije i kvalitetnije. Živim u Novom Sadu.

17 thoughts on “Emocionalna higijena za vitak stas

  1. Eh što se isplakah… Svaki Vaš tekst me duboko pogodi, zato što sam (pre)osjetljiva 🙂 ). Ovaj opis Vaše bake potpuno odgovara opisu moje majke. Ja i ona smo dva suprotna svijeta.
    I ja se tješim hranom, dabome… I moja kilaža apsolutno otkriva moje emocionalno stanje, najmršavija sam kad sam najsrećnija i obrnuto. I jako mi je žao kad neko kritikuje ljude sa viškom kilograma, jer znam da taj višak ne potiče od puke ljubavi prema hrani, nego je situacija mnogo složenija. I znam kako boli kad ti neko, bez pardona, kaže kako si debeo. Kao da je to najveći grijeh na svijetu.
    Da nisam osjetljiva osoba, vjerovatno nikad ne bih razmišljala na ovu temu i ne bih obraćala pažnju na tuđa osjećanja. A, možda, ne bih imala ni višak kilograma. 🙂

    1. Razumem Vas Felicita….osetljivost, kao i svaka druga osobina, ima svoje prednosti i nedostatke….tako nam je kako nam je 🙂 sreća pa uvek ima nešto što možemo da uradimo za sebe.
      Nadam se da su suze bile od onih koje čiste dušu 🙂

  2. “Potisnula sam ljubav prema njoj, potisnula sam tugu, potisnula sam nedostajanje….i smestila ih u višak kilograma. Na taj način sam je držala uz sebe”

    Е ovde su krenule suze……..a posle njih misli. A onda shvatih ko to meni toliko nedostaje…:(

    Hvala Jelena 🙂

  3. Jelena, moja majka je otisla od nas pre deset godina. Otac je toliko tezak covek da nije, sada vidim, imala izbora. Braca i ja smo ostali. Uspesno sam je zamenjivala 6 godina i nisam imala kad da pomislim na to koliko mi je tesko zbog toga, koliko mi nedostaje. Pre 4 godine sam i ja otisla pd kuce. Sada zivimo na tri strane, samo ja sa 27 kg vise nego onog dana kada je mama otisla 🙂 Pitaj me da li si mi pogodila dijagnozu 😉 hvala na ovom otreznjenju

  4. Ima i ljudi koji zbog neuspeha, odbijanja ili usamljenosti potpuno izgube apetit. Koji mogu sa dve čaše vode i malo voća da izguraju dan sa svojim mislima. I, šta je onda “zdravije”? Ostati bez neophodnih hranjivih elemenata ili se “tešiti” hranom? Ovi drugi bar unesu nešto u organizam. Ovi prvi se tope, suše, nestaju. Tekst je svakako poučan za obe vrste ljudi. Treba naći uzrok i nastaviti dalje!

  5. Hodam ulicom, citam i placem. Te stvari su toliko jednostavne, a mi ih ljudi toliko neprimecujemo. I citam, citam, citam i dodjem do saznanja koje me totalno porazi, do recenice zbog koje suze same krenu, tako, odjednom: ‘I nemam potrebu da sebi ljubav pokazujem hranom.’ Zasto je to mene toliko pogodilo?! Posto i ja imam trenutno problem sa viskom kg, zaprepastila sam se tom mogucnoscu. A ja apsolutno nemam u svom zivotu razloga da to cinim. Ili mozda imam? U svakom slucaju, naveli ste me na razmisljanje i hvala vam na tome.

  6. “Hrana ima tu moć da nas umiri i uteši, ima moć da otupi neprijatna osećanja. Ali, samo privremeno. I sa posledicama po vitku liniju i zdravlje.” Nazalost, vece su posledice po psihicko zdravlje. Ljudi i tek kako mogu fokusom, vezbanjem i upornoscu smanjiti kilograme, a mogu imati i pomoc. Sa psihom je jako tesko boriti se.

  7. i ja imam problem s hranom i visak kilograma.ako ne jedem onda stalno mislim na hranu,i naravno imam visak kilograma.negde sam procitala “da je prejedanje teznja za zastitom”,pa ko da me zastiti,oca nemam,muza nemam, deca imaju svoj zivot, unucad je jos mala..i tako ja jedem,ceznem da skinem koju kilicu,prisilim se da setam,i tako to.poydrav

  8. Mislim se draga Jelo, da li ću pročitati neki Vaš tekst bez suza i osećaja da me vaše reči dotiču iznutra.

      1. Zbog visoke osetljivosti i isplakanih suza udje moja duša u “sterilno” područje. S druge strane što kažete Vi i Mira Bobić Mojsilović “suze su ok”. A zbog visoke osetljivosti mi je konačno neko objasnio da nisam sa “greškom”. Objasnio jeste, ali, prihvatanje toga ne ide brzo i ne ide lako. Zahvalna sam Vam na divnim tekstovima.

Leave a Reply