Brankica Damjanović je jedna od dragih duša koje sam srela zahvaljujući Fejsbuku.
Vrlo brzo njeni statusi su u mom news feed-u stekli status poslastice.
Kratki, topli, nežni, mudri.
Kod nje mi se posebno sviđa to što sa nama deli deliće svoje svakodnevice, svoja osećanja i razmišljanja, iskustva i doživljaje.
I na taj način nas sve nenametljivo poziva da zastanemo u trenutku, da osetimo sebe i život.
Svojim primerom nas uči kako da istinski živimo.
Toplo, nežno, strpljivo, podržavajuće. Majčinski.
Radovala sam pred kraj prošle godine kada sam čula da priprema knjigu u kojoj će biti sabrani njeni statusi i kratke priče.
18. novembra prošle godine napisala sam ovaj status
„Idem tako ulicom, ne baš zabrinuta ali ne ni potpuno nezabrinuta.
Pitam se da li je nešto stvarno dobro ili ja to sebe samo zavaravam.
I pogled mi odluta na izlog knjižare, a tamo knjiga jedne divne duše, moje fb drugarice.
Dobro je <3 “
Kasnije se ispostavilo da nije bilo razloga za brigu, bilo je dobro, ali u tom trenutku podsećanje da dobro je mi je neopisivo mnogo značilo.
Istog dana sam neplanirano svratila kod drugarice i tamo me je dočekalo iznenađenje.
Brankica je njoj poslala primerak knjige „Dobro je…“, za mene. Sa posvetom- Jeleni, da traje blistavo.
I od te večeri je moja lektira za pre spavanja knjiga „Dobro je…“
Pročitam par statusa ili priča, i utonem u san zagrljena ljubavlju, mudrošću i nežnošću.
I sve mi je lakše da budem slobodna, sve mi je lakše da otvorim srce, sve mi je lakše da budem dobra. Sebi, i drugima.
Toliko sam je zavolela, i toliko mi se u srce ušunjala da sam je jednom prilikom pozvala da kafenišemo preko skajpa.
Nisam imala razlog niti povod, samo želju da pričam sa Brankicom. O bilo čemu.
Samo da smo zajedno.
Videle smo se sutradan, uživale, smejale se, pitala me je šta se događa sa mojom knjigom.
Znala je da želim da je objavim.
Rekla sam joj da se ništa ne događa, da tražim način da to bude realizovano lepo i sa ljubavlju. Da želim da mi oko knjige pomažu dobri ljudi, koji vole mene i koji će taj posao obaviti kvalitetno i sa ljubavlju.
I dok sam to govorila, shvatila sam da želim da ona lektoriše moju knjigu. I ona je to shvatila, i tako smo se lako dogovorile.
Ona je lektorisala, njen sin Jovan nadgledao, njen brat Rade uradio pripremu za štampu, pronašla mi je štampara koji će to uraditi dobro.
Napisala čaroban predgovor.
Pitala me nedavno drugarica da li je cela ta priča oko objavljivanja knjige bila stresna. I ja sam očekivala da će biti, i pripremila sam se na to.
Nije bilo stresa i nerviranja. Zahvaljujući Brankici.
Sve vreme sam imala osećaj da me nežno drži za ruku, vodi kroz ovu meni toliko važnu priču, i pomiluje po kosi kad god osetim da mi je to potrebno.
To je Brankica.
Već dugo mi čitaoci pišu da mi se zahvale za tekstove. Pišu koliko im znače i pomažu.
Navikla sam na to, ali mi svako takvo slovo mnogo znači i obraduje dušu.
U proteklih 7 dana dobila sam dva mejla u kojim mi se zahvaljuju što su preko mene saznali za Brankicu.
Zahvaljuju mi se što sam im otkrila Brankicu.
Razumem ih. I ja sam svaki dan zahvalna što mi je ušetala u život.
Dobro je imati Brankicu u svom životu. Mnogo dobro.
Od srca vam je preporučujem.
Divno je,draga Jelena.što bilježite ovakve životne priče.Naizgled male i uobičajene,samo na kratko.No,kad bolje razmislimo i zapitamo se-šta nam se dešava u životu,kakav tempo imamo usljed brojnih obaveza (privatnih i poslovnih),koliko se trudimo da sve besprekorno završimo i na poslu i u porodici,da svima ugodimo i u kući i van nje (tako smo vaspitani i navikli smo sebe i ljude oko nas na to),ponekad bljesne misao o malim promjenama ritma i redosljeda dešavanja,prioriteta ugadjanja.Čini se nerijetko da itekako sebe dajemo i tamo gdje treba i ne treba,pa shvatimo da nam za sebe tako malo vremena i energije ostane.U razmišljanju kako da se bolje organizujem u životu,dodjoh do Vaše priče,koju nisam imala vremena da pročitam prije nekoliko dana.I oduševljena gestom drage Brankice,kao i toplinom Vaše duše,svjesno odgodih obaveze,da bih Vam pisala.Samo sam ih pomjerila u stranu, riješena da uzmem komad užitka za sebe.Verujte,time i ojačana za popodne u znaku poslovne kreacije.Eto,kako online duše nadju jedna drugu i kako se razmahnu najbolje boje unutrašnje.Spontano,toplo,vrijedno,nježno,prijatno,uzvišeno……hvala i sve najbolje,draga prijateljice. 🙂
Divan je i Vaš komentar draga Tanja, sve najbolje i ja Vama želim 🙂
Pitanje postovane Dragane: sta je sa onima koji nemaju ocinsku figuru u zivotu, podstaklo me je na komentar. Ja sam rasla uz oba roditelja, majka je jos ziva, otac preminuo skoro, u 84.toj, Majka je uvek tvrdila da oca vise volim, sto je mozda delimicno, bila istina. Ustvari, meni je nekako bilo zao oca koji je zbog svog vrlo pomirljivog karaktera, prepustio sve zivotne inicijative majci. Ona je bila ta koja se o svemu pitala i o svemu odlucivala. Moram reci da smo imali kvalitetan zivot ali u meni se uvek javljao neki tihi otpor, zasto je majka glavna, o svemu odlucuje, Negde oko 15 godine, pocela sam da razmisljam o tome kako bih volela da nadjem muskarca koji bi bio potpuno drugaciji od mog oca. Ocigledno je da sam takvog pocela i traziti. Udala sam se u 21-oj. U prvom braku bila 17 godina. Trudila sam se da budem drugacija od svoje majke, a od muza ocekivala da bude potpuno drugaciji od mog oca. Razveli smo se, sada sa distance, mogu reci da je razlog, mozda, lezao u cinjenici da sam ja muza previse forsirala, a on nije bio spreman za tu vodecu ulogu u braku. U drugom braku sam 18 godina, srecna, jer ocigledno je da sam nasla muza koji je drugaciji od mog oca. Znaci, moje iskustvo je suprotno Draganinoj teoriju: da zene biraju partnere koji lice na njihove oceve. Ja sam birala partnera koji je potpuno drugaciji od mog oca.
Hvala na jos jednom lepom i korisnom tekstu… I ja zelim kao i Dragana da vise pisete o Emocionalnoj inteligenciji (neke od vasih saveta vec primenjujem korak po korak – ja kao streber jos iz detinjstva – sve po knjizi – a uputili ste nas i na neke korisne linkove). Stav moderne psihijatrije je da se psihosinteza nase licnosti ne menja – a ja sve mislim da je promena moguca – i to na bolje… Pa cak i relevatno sa izborom partnera – Ispravite me ako gresim. Srdacno, vasa FB drugarica Natasa… 🙂
Divan tekst o jednom pravom „ljudskom “ odnosu, o prijateljstvu, o pozitivnim stranama fb…inspirativna i topla prica.
pozdrav…pratim vase tekstove i cesto mi vracaju samopouzdanje i veru da nije sve bas tako crno….volela bih kada bi napisali neki tekst o tome kako zene biraju partnere…moja teorija je da biraju muskarce koji lice na njihove oceve, samo sta je sa onima koje nemaju ocinske figure i zivotu…zelim vam puno inspiracije i lepih tekstova…pozdrav!
Dragana hvala za lepe reči i želje.
Zanimljiv je perdlog teme, imaću ga na umu.